Profesionalni status samostalnih umetnika sveden na socijalni status

Stihijski, prateći interese profitnog kapitala, umetnost se prepušta tržišnoj kompeticiji. U takvim uslovima umetnici su ili saterani u kreiranje ‘umetnosti’ u interesu kapitala, upitnog kvaliteta, ili pak, umetnost prestaje da bude poziv, jer se više od nje ne može obezbediti egzistencija – to za Danas primećuje umetnica Vahida Ramujkić, predočavajući uslove rada samostalnih umetnika a za Danasovu seriju razgovora o statusu ovih kulturnih radnika u Srbiji.

Ona tim povodom ističe da umetnost nije ni roba, niti servis, već poziv koji ispunjava kompleksnu društvenu funkciju, koja se očitava u omogućavanju kohezije zasnovane na humanističkim vrednostima, i treba da bude dostupna svima poput zdravstva, stanovanja i drugih uslova za optimalnu egzistenciju pojedinca.

Naime, Ramujkić kao glavni problem umetnika vidi minimalno izdvajanje za kulturu, koji se, kako kaže, ovde provlači već decenijama.

Kao sledeći problem navodi minimalnu osnovicu za plaćanje doprinosa, što se reflektuje u minimalnim penzijama samostalnih umetnika.

Zatim, neredovno plaćanje doprinosa, nemogućnost overe zdravstvenih knjižica i lečenja, nedostatak radnog prostora i pristupa osnovnim sredstvima za rad, itd.

Ramujkić zapaža i to da do pre pandemije nije postojao jedinstven uvid u podatke koji govore koliko su uslovi rada u umetnosti zaista loši.

Prema njenim rečima, tek sa nastupanjem vanrednog stanja koje je povuklo ukidanje konkursa i smanjivanje izdvojenih sredstava za kulturu, otkazivanje raznih događaja, pri čemu su umetnici ostali bez planiranih honorara, izbilo je u prvi plan to koliko je čitav ovaj sektor zapravo sistemski bio zapostavljen i nezaštićen, sve ovo vreme.

– Prema aktuelnom Zakonu o radu umetnički rad se ne prepoznaje kao rad, tačnije, prilikom priznavanja izvesnih prava i beneficija, na koje inače mogu računati zaposleni u drugim sektorima, rad samostalnih umetnika ne ulazi u radni staž. Prema istom zakonu prepoznaju se samo zaposleni i poslodavci, a samostalne delatnosti su izostavljene. Oni nisu prepoznati ni kao privrednici, a njihov status definisao je jedino Zakon o kulturi, i to veoma šturo – objašnjava umetnica.

– Uporedo sa ovim zakonom iz 2006. godine doneta je i uredba po kojoj se ukidaju oporezivački razredi za samostalne umetnike, po kojoj su na osnovu staža i profesionalnog dostignuća umetnici mogli da računaju na adekvatne penzije, a osnovica za uplatu doprinosa se svodi na minimalac. Ujedno, objašnjava umetnica, uplate doprinosa prebacuju se na lokalne samouprave koje takođe nisu u zakonskoj obavezi da ih uplaćuju, pa stoga kasne ili uopšte ne uplaćuju doprinose.

– Od tog momenta se kreira administrativni haos čiji su rezultati nagomilani dugovi samostalaca, zbog kojih su neki od njih dovedeni u situaciju da ne mogu ni da overe zdravstvene knjižice radi lečenja. U isto vreme, sa ovim sistemskim merama kojim je profesionalni status samostalnih umetnika praktično sveden na socijalni status, dešava se i postepeno ukidanje drugih značajnih mera kojima se olakšavao umetnički rad – ukazuje Ramujkić i dodaje da se to odnosi na dereugulisanje redovnih otkupa umetničkih dela od strane javnih ustanova i ustanova kulture, zatim ukidanje naknada za izlaganje, privatizacija ateljea i ukidanje ateljeskog fonda, povećanje poreskih stopa pri sklapanju ugovora, itd.

Međutim, ona ipak vidi rešenje za neadekvatne uslove rada samostalnih umetnika, i to u zakonskim okvirima, ali ono zahteva intervenciju u različite zakone i njihovo međusobno usklađivanje, što dodatno podrazumeva dosta posvećenog rada i dobre saradnje sa drugim strukovnim udruženjima i nadležnim institucijama.

Upravo da bi se na temeljniji način pozabavili ovim temama, u okviru ULUS-a su formirali radnu grupu za unapređenje položaja samostalnih umetnika, kao i radnu grupu za fer prakse u vizuelnoj umetnosti.

Oni su konstatovali da je u najkraćem periodu neophodno sanirati problem zaostalih dugovanja i regulisati redovne uplate doprinosa samostalnim umetnicima, jer to ne treba da bude prepušteno dobroj volji lokalnih samouprava.

– Kao hitnu ekonomsku meru takođe predlažemo uvođenje poreskih olakšica pri sklapanju autorskih ugovora koje bi se odnosile ne samo na samostalne umetnike, već na sve samozaposlene, poput frilensera, itd. Zatim, utvrđivanje cenovnika minimalnih propisanih naknada za obavljanje konkretnih vrsta poslova u oblasti vizuelne umetnosti, ispod kojih se ne bi smelo ići i na koje bi se obavezale javne i privatne institucije, koje angažuju umetnike u svojim programima – objašnjava Ramujkić.

Ona smatra da bi sve to trebalo da bude u sprezi sa adekvatnim i transparentnim sprovođenjem godišnjih konkursa za umetničko stvaralaštvo i pre svega većim odvajanjem za umetničku produkciju.

– U doglednom vremenu potrebno je revidirati uvođenje osiguraničkih razreda i povećanje najmanje osnovice na nivo prosečnog ličnog dohotka u RS kako se ne bi dogodilo da umetnici koji svojim profesionalnim radom značajno doprinose lokalnoj i nacionalnoj kulturi imaju penzije između 12 i 20.000 dinara – ističe ona.

Takođe, dodaje da je potrebno sistematičnije pokrenuti pitanje dostupnosti radnih prostora i generalno infrastrukture i servisa za umetničke produkcije, kao i programe permanentne edukacije u postojećim i sve sofisticiranijim oblastima savremenih tehnologija.

– Nadležno ministarstvo moglo bi svojim urbanističkim planom da uslovi svakog investitora da u okviru stambenog objekta jedna stambena jedinica bude namenjena umetnicima za radne prostore. Mnogi građevinski objekti koji su napušteni i dugo vremena nisu u funkciji mogli bi da se namene umetničkim produkcionim centrima, gde bi se umetnici pojavili kao zakupci po beneficiranim cenama. Time bi objekti bili očuvani, a lokalno stanovništvo imalo bi kulturnu ponudu i mogućnost učešća i uključivanja u procese umetničkog stvaralaštva – predlaže Ramujkić.

Na dugoročnijem planu Danasova sagovornica i ULUS adekvatno rešenje vide u sistemskom uključivanju umetnika kroz konkretne i redovne radne angažmane – od uređenja javnih prostora, angažovanja u procesima unapređenja lokalnih zajednica, zatim uključivanja u rad javnih ustanovama poput zdravstvenih, staračkih domova, mesnih zajednica, vrtića, lokalnih domova kulture, itd.

– Sistematičnijim uključivanjem umetnosti u ove društvene tokove mogli bi da se značajno ublaže, ako ne već neutralizuju, brojni problemi sa kojima se naše društvo susreće u vremenu drastičnog osiromašenja većeg dela populacije koje proizilazi iz nesrazmerne ekonomske raspodele i rezultira sve većim društvenim anomalijama u vidu otuđenja, ksenofobija i netrpeljivosti – konstatuje Ramujkić.

Umetnica dodaje da su oni potpuno svesni da u aktuelnoj situaciji apsolutne dominacije tržišnih interesa, prema kojima je umetnost potrebna samo onoliko koliko je sposobna da doprinese uvećanju profita već etabliranih privrednih subjekata, svako zagovaranje zaštite zajedničkih i opštih interesa predstavlja neprestanu borbu na više frontova.

– Javne institucije, čiji je zadatak da zastupaju javne interese, takođe su uključene u ove procese borbe između poželjnog i realno ostvarivog. Da bi došla do ikakve pozitivne promene Srbija kao zemlja perifernog kapitalizma, iako teško može da održava ritam sa zemljama ekonomskog centra koje profitiraju od disbalansa u razvijenosti proizvodnje, ipak treba da ulaže u kapacitete koji razvijaju i podržavaju društvenu imaginaciju, a to je oblast umetnosti – ukazuje ona i dodaje da u protivnom, ukoliko bi se država i javne institucije pokazale kao nedovoljno spremne ili kadre, ne za sistemsko rešavanje, već samo ublažavanje nadolazećih problema, ne samo samostalnih umetnika, već šireg spektra obespravljenih radnika kako u javnom tako i privatnom sektoru, lako može doći i do totalnog kolapsa sistema.

– Jedna od mera koja se promoviše kao jedino racionalno rešenje za izlazak iz današnje krize je uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka, ali do realizacije toga je neophodno obezbediti dostojanstvene uslove rada za sve, što uključuje fer plaćenost i adekvatnu socijalnu zaštitu umetnika – konstatuje Ramujkić.

Prosečna primanja umetnika ispod 15.000 RSD

Istraživanje koje je ULUS sproveo zajedno sa Nezavisnom kulturnom scenom i drugim organizacijama odmah po uvođenju vanrednih mera pokazalo je da je već tada oko 65 procenata umetnika izgubilo ukupan ili veći deo svojih prihoda.

– Preliminarni rezultati istraživanja koje trenutno sprovodimo u okviru Debatno-istraživačkog programa ULUS-a „Ka horizontalnosti u umetnosti“ pokazuju da samo 16 odsto umetnika svoje prihode u potpunosti može da obezbedi od rada u umetnosti, da preko 60 procenata njih radi u prostorima gde i živi, da 23 procenta ima prosečna mesečna primanja ispod 15.000 RSD, da u 69 odsto slučajeva članovi porodice delimično ili u potpunosti zavise od njihovih prihoda, preko 30 procenata ne poseduje nikakav penzioni plan, pri čemu 91 odsto ima fakultetsko ili više obrazovanje – navodi Ramujkić.