Projekcije dokumentacije radova sa razgovorom na temu: Adrian Pajper – Dekolonizacija i borba protiv patrijarhata deesencijalizacijom pojmova rase i roda

To je ukazano povodom projekcije dokumentacije radova sa razgovorom na temu: Adrian Pajper – Dekolonizacija i borba protiv patrijarhata deesencijalizacijom pojmova rase i roda, koja će biti odžana večeras u 19 sati, u Studentskom kulturnom centru (SKC Beograd).

U pitanju je Ciklus: Umetnost, film i dekolonizacija 02, a kroz radove vodi Stevan Vuković

Pajper na veoma reflektovan način uživa u svojoj marginalnosti, i u odnosu na prvu generaciju konceptualnih umetnika, u koju je mnogi svrstavaju, budući da je učestvovala na dve ključne izložbe za prepoznavanje te generacije – „Informacije“ u MOMA muzeju u Njujorku 1970, i „Konceptualna umetnost i konceptualni aspekti“ (kustos: Kinaston Mekšajn) u Kulturnom centru u Njujorku (kustos: Džozef Košut), i u odnosu na akademsku filozofiju, koju je doktorirala na Harvardu 1981, pod mentorstvom Džona Rolsa, i predavala na Velesli koledžu više decenija.

Bitno je tu napomenuti da je ona sa obe te izložbe povukla radove, izlažući izjave o tome zašto su radovi povučeni, dok je svega dve godine pre penzije otpuštena sa Velesli koledža, te je, kako sama tvrdi „emigrirala u Berlin“ i napisala i objavila izveštaj od 30 strana o rasizmu na tom koledžu.

Što se tiče feminističkih krugova koje je podržavala u aktivističkom smislu, ona je veoma jasno kritikovala sve neargumentovane generalizacije koje su se u tekstovima feministkinja često pojavljivale, kao i svako oslanjanje na opšta mesta, bez refleksije na to kako upravo reprodukcija opštih mesta u stvari na neposredan način reprodukuje sistem mišljenja iz koga su potekla.

Na sličan način je osuđivala svaku vrstu esencijalizma baziranog na boje kože ili drugim obeležjima rase, oslanjanjući se na teorije koje su propagirali autori poput Flojda Džejmsa Dejvisa su u stvari sve individualne jedinke proizvod mešanja rasa u nekom procentu, i da prosečan belac ima oko 12 posto gena nekih drugih rasa.

U okviru serije radova koji su i sada u toku, akoje je objedinila nazivom „Upropašćeni projekti, izneverene nade“, ona je nedavno sebe penzionisala kao obojenu osobu, odredivši se kao 6.25 sivom, na osnovu istraživanja porodičnih istorija i rasnih pripadnosti koje su se u prethodnim generacijama u njenoj porodici deklarisale.

Časopis Oktobar, (broj 71, zima 1995,) uredili su Silvia Koblovski i Minjon Nikson da bi povezali feminističke diskurse iz oblasti teorije, kritike, umetnosti i aktivizma. Adrian Pajper je bila jedna od 25 anketiranih autorki i autora, kojima su postavljena dva veoma dugačka i naširoko elaborirana pitanja, od kojih se prvo ticalo esencijalizma u drugom talasu feminizma, a drugo antielitizma tada novih umetničkih praksi, i njihovog insistiranja na pristupačnosti percepciji običnog posmatrača, koji nije nužno upućen u aktualna umetnička dešavanja. Ona je odgovorila dovodeći u pitanje smisao i relevatnost oba ta pitanja. Napisala je, iozmeđu ostalog, sledeće: „Oba pitanja u konceptualnom smislu izvode radnju koja čini jasnom moje odbijanje feminističkih poststrukturalističkih teorija osamdesetih godina dvadesetog veka.

Prvo pitanje asocira, bez argumenata, ikonografske i performativne upotrebe ženskog tela sa „otvorenom ili podrazumevanom tematikom“ biološkog ili fizičkog esencijalizma. Ovo je svakako novina za mene! Od 1970 do 1976 sam koristila svoje telo u performansima koji su bili veoma odlučno i očigledno antiesencijalistički (pogledajte bilo šta iz serija Katalize i Mitskog bića).

Drugo pitanje asocira konceptualno pristupačnu umetničku kritiku sa „autobiografskim strategijama i koncepcijama identiteta.“ Ovo je takođe novina za mene! Iako sam pisala o svom radu na autobiografski način, pod rubrikom metaumetnosti, kritika radova drugih umetnica i umetnika koju sam pisala za časopise poput Artforuma, Artpapers i Fleš Arta, bili su veoma očigledno impersonalni u glasu i veoma odeljeni od tema kao što je identitet. I veoma sam se trudila da svoje ideje učinim što je moguće jasnijim.“

Na više izložbi Adrien Pajper pojavljivale su se i vizit karte sa sadržinom koja je bila usmerena ka subjektivaciji rasitičkog i seksističkg pogleda posmatrača koji bi autorki prišao na nekom javnom mestu. Jedna od kartica insistira na pravu da ženska osoba sedi u nekom kafiću ili klubu SAMA, bez toga da to bude na prvu loptu protumačeno kao mamac za potencijalne predloge za druženje i to sve što se često pod tim pojmom eufemistički podrazumeva.

Druga suočava nekog potencijalnog posmatrača sa sopstvenim rasnim predrasudama, i insistira na pravu da se sopstveni identitet definiše u razlici spram neposredno evidentnih karakteristika rase, dok treća postavlja tu zonu distance spram svih naizgled spontanih i dobroćudno usmerenih telesnih gestikulacija koje mogu da na drastičan i brutalan način ugroze lični prostor nekog poput autorke same.

Out of Order, Out of Sight

„Bez obzira na to koja tip pravila da preovlađuje, odnosno, bila ta pravila društvena, seksualna, umetnička ili intelektualna, Adrian Pajper se stalno iznova postavlja kao izuzetak od njih, i to ne samo osobinama koje je stekla rođenjem ili onima koje su nastale kao posledica njenih aktivnosti i ideja, već svojom neiscrpnom voljom da preispituje razloge za zauzimanje određene pozicije spram pravila,“ Robert Storr, iz predgovora prvom tomu sabranih tekstova Adriaj Pajper: Out of Order, Out of Sight, Volume I: Selected Writings in Meta-Art 1968–1992, Cambridge, Mass, The MIT Press, 1996, strana xv.