Prolog i epilog bez činova

Ovo je oda radosti što se mene tiče. Dostojanstvena. Ljudi su se ujedinili suštinski. Ovo je kraj jednog vremena.

Čak i da se ništa ne dogodi, nikada više neće biti isto. A dogodiće se! Jer je sve rasvetljeno…

Reflektor je osvetlio mračne strane lošeg poslovanja i ružnog ponašanja prema ljudima. Trošenja novca građana Srbije, zapuštenosti zgrade i zaposlenih iznurenih malim zaradama, strahovlade, ucena i šovinizma, srozavanja samopoštovanja, zapošljavanja bez morala i umetničkih prioriteta i kredibiliteta… Svi zanati koji čine mehanizam pozorišta su u ovome. Dozlogrdilo je ljudima.

Eto, to je prolog.

A epilog je: Dejan Savić 6. novembra do 22 časa ima priliku da ode kao gospodin. A ako ne, nastupa štrajk i to je to. 150. godišnjica će biti obeležena mnogo višim ciljem za nas umetnike.

Ničija demonstracija moći i politička pozadina neće uplašiti ljude. I neće nas sprečiti da se bavimo svojim poslom neometano. Vođeno lošom upravom gooodinama. Gospodin Dejan Savić je na jedan način i žrtva svih prethodnika ali se dugo i grčevito drži tog položaja i koristi ga za sebe i svoje najbliže saradnike. A sada se izložio nažalost neracionalno. Uključujući stare metode zastrašivanja zaposlenih. Zapravo, naglim otpuštanjem, smenama lančanim.

To više naprosto ne radi. Raskrinkan je. Vrlo čudno za tako proračunatog čoveka.

Da pravi tako kobne greške u poslovanju, a da je sam napravio niz propusta koje su advokati obrazložili. Jer samo inferioran čovek je bahat i agresivan.

Gospodin Savić je srce tog ansambla, to jest Dramu pokušao da okleveta da iza nas stoji politika i želja za novcem. Pa, svako ko prati pozorište može videti ko su ti ljudi koji su potpisnici u proglasu. I da se seti njihovog rada. I godina i godina kontinuiranih većih ili manjih uspeha ali vidljivih napora. Godinama unazad kroz svoje intervjue skrećem pažnju, ukazujem kakvo bi pozorište trebalo da bude. Zbog uzdizanja svesti i otvaranja velikih tema i istine i brutalnosti i mraka i tuge i nesreće i perverzije međuljudskih odnosa o kome pozorište govori… i nadasve lepote i istine i moći žive reči.

„Umetnost mora biti kao sekira za smrznuto more u nama.“ E, sada će biti otopljena ta santa leda.

A oružje će uzeti viša instanca da obnovimo pozorište i unutra i spolja.

Da dobijemo operativne, pametne i poštene ljude kojima treba pet godina novog kontinuiteta da ujedine ansamble, da zaposle potentne i moderne ljude. Da ih se niko ne plaši, da novac od republike potroše isključivo i samo na pozorište, da sve bude čisto kao apoteka, da bude prijatno kao kod kuće.

Da imamo restoran koji ne drže neki grozni burazeri koji puštaju lošu muziku.

Da nastupe humanizam i renesansa koje nismo doživeli. A da se odvija u baroku na najsavremeniji način. Mi smo poistovećeni sa našom publikom i zajedničkom teškom egzistencijom, ne sa politikom i novcem. Ovo nije optimizam, ovo je moja budućnost u koju verujem da nikada više neće biti isto. Nema više žalopojki da je neko drugi kriv. Dugo smo izdržali represiju, a sada je vreme za akciju. I ja sam sasvim sigurna da će vlada i ministar i svi koji mogu da pomognu shvatiti da je sada taj trenutak. Sve vreme je propušteno ako se ne desi SAD! Verujem da vide da smo mi ozbiljni ljudi koji ne žele amatere i birokrate i doušnike i činovnike da im vređaju dostojanstvo stečeno godinama vrednog rada. Maestro će morati da ode u godini jubileja jer je to za mene lično jedino slavlje.

Da Hubač ostane i dovrši započeto. Maestro odlazi i ministarstvo daje operativnog i sposobnog čoveka. Da pred narod kao Nacionalno pozorište izađemo. Da 2018/19. dočekamo u vremenu kreativne industrije i tehnološke revolucije potpuno spremni. Sve ostalo u ovoj birokratiji sitnih interesa je pase. To gospođa Brnabić i gospodin Vukosavljević jasno vide.

To su moja očekivanja.