Promašena fantazija Beogradskog bijenala, prestupno izdanje za vraćanje „Oktobarca“ na pravi put i njegovi najuzbudljiviji momenti

Posebno od kad se 2014. godine transformisala u Beogradski bijenale iako ga gotovo niko tako ne zove, pa je moglo bi se reći zbog toga stavljeno u zagradu na vizualu ovogodišnjeg 59. Oktobarskog salona, koje uprkos svemu mnogi i dalje odmilja ili iz navike zovu „Oktobarac“ .

Kako je najavljeno, biće to „prestupno“, u svakom smislu neočekivano izdanje bez zadate teme nego s mnoštvom njih generisanih kroz razgovore sa umetnicima, a o kojima svi mi razmišljamo. „Oktobarac“ će pred svoje jubilarno 60 izdanje preispitati vlastitu poziciju, pokušati da se restartuje, pa je moguće i zbog toga za datum njegovog početka odabran 20. oktobar kao kad je bila njegova premijera 1960. godine i kao kad je 1965. otvoren Muzej savremene umetnosti na Ušću i kao kad je 1944. godine oslobođen Beograd.

Na predstojećem „Oktobarcu“ radove će izložiti više od 60 umetnika i umetničkih grupa a zanimljivo je da su među njima i oni koji se ne bave isključivo likovnom umetnošću nego su pesnici, književnici reditelji, filozofi. Tako su među ovogodišnjim učesnicima između ostalih najavljeni i Dubravka Ugrešić, Želimir Žilnik, Mila Turajlić. Umetnica u fokusu je Milica Tomić, a po odabiru i nekih drugih, većinom domaćih učesnika, moglo bi se reći da Oktobarski salon, koji organizuje tim Kulturnog centra Beograda predvođen Zoranom Đaković Minniti rekapitulira sopstveno iskustvo i u tom kontekstu. Tako će se, između ostalih na predstojećoj izložbi naći Ana Adamović, Uroš Đurić, Darinka Pop Mitić, kao i inostrani umetnici Macus Coates, Rik Korn, Jerg Beser, Vlado Martek…

Najuzbudljiviji momenti

Pokušaj da se u retrovizoru sagledaju dosadašnja izdanja „Oktobarca“ i napravi izbor njegovih najuzbudljivijih momenata je sagovornike Danasa manje vodio do najboljeg koncepta nekih od izložbi nego do lomnih tačaka u razvoju manifestacije, koje su se umesto potencijala pretvorile u prepreke.

„Jedno od posebno uzbudljivih izdanja Oktobarskog salona bio je 55. OS 2014. godine, u čijoj je završnici Skupština Beograda odlučila da to postane bijenalna manifestacija. To je izazvalo burne reakcije stručne javnosti – kako samog kolektiva Kulturnog centra Beograda, tako i kolega sa institucionalne i nezavisne scene“, kaže za Danas Vesna Milosavljević, jedna od urednica portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org dodajući da je sve poteklo od tadašnjeg gradskog sekretara za kulturu i potonjeg ministra Vladana Vukosavljevića.

„Način na koji je to urađeno pod vođstvom tadašnjeg sekretara za kulturu Vladana Vukosavljevića, postao je model kasnije kulturne politike koju je vodio i kao ministar kulture Srbije. Ostavke su podneli članovi Odbora OS, kao i v.d. direktora KCB-a Mia David, koju je Skupština Beograda potom razrešila, a na mesto direktora postavila Ivonu Jevtić, dotadašnju službenicu JP ‘Pošte Srbije’. Nekonsultovanje struke izazvalo je talas protestnih reakcija, a umalo i tuču na višečasovnom javnom razgovoru OS u Umetničkom paviljonu ‘Cvijeta Zuzorić’, koji je pokazao i duboku podeljenost same scene ne samo o sudbini OS, već i u vezi sa shvatanjem savremene umetnosti i njene uloge u društvu uopšte. Još jednom su isplivali i ključni problemi kulturne politike u situaciji odsustva strategije razvoja kulture, učestale prakse selektivne primene zakona i nepoštovanja demokratskih procedura odlučivanja, kao i nespremnosti na istinski dijalog zarad opšteg interesa. Mnoga pitanja otvorena na 55. OS ‘Stvari koje nestaju’, čiji su kustosi bili Nikolaus Šafhauzen i Vanesa Džoan Miler, još uvek nisu nestala. U znaku preispitivanja, uostalom, biće i ‘prestupni’, 59. OS, koji je osmislio sam kolektiv KCB-a“, zaključuje Vesna Milosavljević.
Istoričar umetnosti Zoran Erić kaže da je njemu najuzbudljiviji momenat u pozitivnom smislu a možda i najuzbudljiviji u negativnom smislu izložba Rene Bloka na 47. Oktobarskom salonu pod naslovom „Umetnost, život i pometnja“ Zbog toga što je to jedna od najboljih međunarodnih izložbi koju je za dugi niz godina video u Beogradu i uopšte.

„Ta izložba je postavila temelje kako se rade velike međunarodne izložbe i međunarodni projekti. Nažalost, na tome se nije dalje razvijao Oktobarski salon, nego je otišao u potpuno drugom smeru. Otišao je, kao što kažu, ka političko birokratskom mešetarskom biranju selektora, od ljudi koji uopšte nisu kompetentni, a koji su provejavali u tim Savetima i to je taj negativni deo koji se odražava kroz ovu fantaziju potpuno promašenog i dezorijentisanog beogradskog bijenala“, smatra Erić.

On podseća da je Rene Blok jedan od osnivača Istanbulskog bijenala i da je trebalo na taj način razmišljati, vezivati se dalje za međunarodne savete a ne za lokalne mešetare komesare. Ono što takođe pamti kao uzbudljiv trenutak tokom trajanja Oktobarca je otkrivanje novih prostora kao što je Tursko kupatilo. Oktobarski salon danas vidi kao manifestaciju koja uopšte nema nikakav identitet i ne zna se šta je.

Na opasku da će to pitanje biti u fokusu predstojećeg izdanja uzvraća: „To je kompromisno rešenje ali ovogodišnje izdanje bi trebalo da iznađe neki način da se ta manifestacija vrati na pravi put koji god to bio“, zaključuje Zoran Erić.

Najbolja izdanja

Slikar i dvostruki dobitnik nagrade Oktobarskog salona 1991. i 2005. godine Uroš Đurić kaže da je njemu najuzbudljiviji momenat iz istorije Oktobarskog salona bio kad je prvi put primio priznanje ove manifestacije za rad „Dva najveća srpska slikara u brišućem letu“ budući da je tada bio još uvek na petoj godini studija i da mu je to bilo prvo profesionalno izlaganje.

„U Vukovaru rat, ludilo, dok odlaze tenkovi nagradu mi dodeljuju Jerko Denegri i Rade Kundačina. To je bilo nešto što uopšte nisam mogao ni da zamislim. Naravno da sam znao ko je Jerko Denegri ali ga nisam poznavao lično. On je meni takav autoritet, uopšte ti ljudi uz koje rasteš i odjednom dobiješ od njih takvu vrstu priznanja koje te oduva“, priseća se Uroš.

Prema njegovim rečima ključna promena u razvoju Oktobarskog salona je bila kad je postala izložba međunarodnog karaktera, ali da kao dobra izdanja pamti i ona tokom devedesEtih godina jer se zajvaljujući njima održala scena za razliku od ostalih institucija koje su bile preuzete od tadašnjeg režima. Što se tiče omiljenih izdanja, Uroš kaže da mu je teško da izdvoji nešto jer je bilo toliko toga zanimljivog ali, recimo da su mu favoriti prvi međunarodni „Oktobarac“ – „Kontinentalni doručak“, pod kustoskom upravom Ande Rotenberg, zatim Darke Radosavljević „Umetnost koja radi“, izložba Rene Bloka, Loranda Heđija, Bojane Pejić… Najdraži mu je jubilarni, 50. Oktobarac pod naslovom „Okolnost“ koji je oblikovala Branislava Anđelković.

„Meni je taj najdraži jer je Branislava Anđelković smanjila broj na dvadesetak i nešto umetnika, ali im je dala prostore. Gotovo da je to bio niz samostalnih izložbi da bi se uopšte razumeo međunarodni kontekst beogradske scene i Beograda. I to je dosta hrabro i neočekivano urađeno. Ona je odabrala umetnike koji su u tom trenutku bili najprisutniji, kao i umetnike iz inostranstva koji su bili prisutni u Beogradu, kao što su Fil Kolins, Marko Lulić… Zatim, bio je fantastičan i Oktobarski salon Branka Dimitrijevića i Mike Hanule „Good Life“u zgradi Geozavoda 2012. To je bilo spektakularno, to izmeštanje iz klasičnog institucionalnog okvira u nove prostore“, priseća se Uroš.
Prema njegovim rečima i ostali kustosi su uglavnom bili korektni – Dejvid Eliot, Nikolas Šafhauzen, a najmanje su ga dojmila izdanja u „Kluzu“ i s video radovima.

„Najmanje mi se dopao taj radikalno feministički Oktobarski salon u robnoj kući ‘Kluz’, koji je bio debakl, kao i onaj s video radovima 2010. godine“, priseća se Uroš, dodajući da mu je žao što se Oktobarac ne održava svake godine.

„Meni je žao što to nije više izložba koja ide svake godine kao što je išla do 2014. godine, nego je postala bijenalna, ali mislim da je važno da se ponovo vrati na jednogodišnji format, da bude anale kao i sve ostale manifestacije“, zaključuje Uroš Đurić koji kako kaže mnogo očekuje od predstojećeg 59. Oktobarskog salona na kome takođe izlaže.