Promovisana nova knjiga Milene Marković „Deca“ u izdanju LOM

Vlasnik “LOM”, Flavio Rigonat rekao je da su ljudi koji su čitali ovu knjigu ocenili da je to roman, ali kako god da neko tretirao ovo izdanje, ono je „nova pojava u našoj književnosti“.

„Ne sumnjam da je bilo takvih dela i ranije, ali je ovo za razliku od onoga što je Milena dosad pisala novo i dosta jako. To je mišljenje svih koji su knjigu čitali“, konstatovao je Rigonat.

Milena Marković potom je pročitala duži odlomak iz svoje poeme, posle čega se prolomio oprezan i nakon svakog sledećeg čitanja još jači aplauz. Atmosfera je, unekoliko, imala auru rok koncerta, a ovom utisku poštene komunikacije s publikom doprineo je, između ostalog, momenat u kome Milena potpuno zadubljena u čitanje “snimi” jednog što blebeće mobilnim i poruči mu – „E, ajd izađi napolje, pa pričaj“. On se zacrveneo, ali nije izašao. Ostao je do kraja promocije bez zvuka.

Pesnik Zvonko Karanović kolegenici, pesnikinji postavljao je razna pitanja. Primetio je da je prošlo sedam godina od prethodne Milenine knjige i pitao je zašto toliko, šta se dešavalo za to vreme, da li je radeći na ovoj knjizi imala plan ili se vodila intuicijom, da li je proučavala poemu kao književnu formu i zašto se uopšte odlučila za nju.

Milena je odgovorila da je razlog za pauzu jednostavan – prosto nije imala vremena jer je morala da zarađuje novac budući da od poezije ne može da se živi. Za poemu se odlučila jer je po prirodi veliki takmičar. „Volim stalno da eksperimentišem, da se igram time čime se bavim. U tom trenutku, 2014, imala sam osećaj da sam u onoj formi, u kojoj sam dotad pisala, dosegla određeni nivo i onda sam krenula na sledeći“, objasnila je.

Milena je dodala da su se razni pesnici, koje ona voli, oprobali u poemi, a da se ona za nju opredelila kad je pronašla ključ – kad je odlučila da će pisati o deci.

Za nju, to znači pisati i o sebi, o deci koju je gajila, o deci koju zna. „Jedna od teza poeme je da niko nije odrastao. To neko dete nas odredi za čitav život.

Na dobro ili na loše. Deca su jedan od retkih načina da čovek doživi večnost i da stalno doživljava neku vrstu radosti. Deca su i stavka koja nam završi život“, konstatovala je Milena.

Ona je podsetila da se u pauzi od pisanja knjiga uspešno oprobala u drugim disciplinama, a i shvatila je koliko joj poezija znači.

„Malopre me jedan gospodin pitao da li se od poezije živi. Od poezije se ne živi. Ja makar ne znam nekog ko je u tome uspeo. Poezija je za slavu, za večnost i to su neke od stvari do kojih je meni najviše stalo“, rekla je Milena Marković.

Na pitanje postoji li dalje od već podrazumevajućeg ogoljavanja sebe u pisanju, Milena je potvrdno odgovorila, dodajući da pisci moraju da se razvijaju, kao i da uvek pišu o sebi.

„Ne postoji pisac koji nije pisao o sebi. Moraću da parafraziram bestidno Selina koji kaže da mora da se izvrne sopstvena koža i da se po njoj piše kao po bubnju. Jedino što čovek ima je taj autentičan glas. To je ono što si ti. Svi pisci pišu o svetu koji poznaju, o porodicama koje poznaju, o stvarima koje su gledali oko sebe. Ovde je bilo samo pitanje da li ću ih imenovati“, kazala je Milena, dodajući, da je u tom smislu sada išla do kraja.

Spominjala je imena i prezimena dece, rođaka, prijatelja. Toponima nema, sem na kraju, kad se spominju zemlja i grad.

„To je prosto pitanje odluke kako ćeš nešto uraditi. Pošto je reč o poeziji, to neće da bude ni toliko čitano, ni transparentno kao što je recimo roman. Ja ne verujem da ću ikada doći u situaciju da moram da branim tu svoju vrstu ogoljavanja pred vulgarnom publikom i kritičarima, jer, između ostalog, ta scena ovde i ne postoji. I, u tom smislu, uvek može da se ode dalje i dublje. Samo je veliko pitanje šta će mene sledeće da zanima“, zaključila je Milena Marković.

Iznad političke korektnosti

Pisac Miljenko Jergović u svom tekstu “Milena Marković: Grube geste, nježnosti” nadahnuto piše o novoj knjizi ove pesnikinje.

Kaže da su “Deca” jedan od najvažnijih romana koji ostaje iza naše generacije.

– “Deca” su roman o djetinjstvu, o djeci koja rađaju drugu djecu, o obitelji – disfunkcionalnoj, jer tko, osim popova i pedagoga, zna za funkcionalnu obitelj, “Deca” su poema o osujećenom, vječno nedovršenom odrastanju, moćna, u našim jezicima neusporediva, najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu, opasan roman o povijesti, onoj nama najvažnijoj i traumatičnoj, koja poteče s Drugim svjetskim ratom, nastavi se kroz osamdesete, to desetljeće našeg odrastanja, i pregazi nas tokom devedesetih. “Deca” su roman o autističnom, mentalno zaostalom sinu, o retardiranom sinu, o sinu debilu. Milena Marković iznad je političke korektnosti, iznad tog jada ljudskog i te bijede književnih i ideoloških antitalenata, koji bi da represijom nad jezikom popravljaju svijet i sakrivaju sve ono s čime nisu u stanju da se nose u svijetu“. napisao je, između ostalog, Jergović.

Bez lamenta

Prema Mileninim rečima, u poemi “Deca” ima par ključnih događaja, koji se mogu svesti na rođenje, bolest i smrt.

Kad je reč o epskom, ona kaže da se potrudila da sve dovede u vezu sa svetom u kome je živela, a koji više ne postoji.

Nad kojim nema nikakvog lamenta, nego, jednostavno, više ne postoji…

Sumnja

Radeći na knjizi Milena je, kako je objasnila, koristila asocijativnu metodu. Spajala je razne stvari – bildungsroman, razne avanturističke trivije običnih nikogovića, poniranje u svest posredstvom raznih čula.

„Onog trenutka kad čovek sedne da radi ovim, čime se mi bavimo, mora da bude potpuno amoralan“, rekla je, između ostalog.

Prema Mileninim rečima, jedina prepreka joj je bila sumnja, da li će to o čemu govori prebaciti rampu, da li je to što radi dovoljno zanimljivo, da bi se u toj formi bilo koga ticalo.