„Seks radom se dobrovoljno bavim, niije pravedno da me kažnjavaju“: Kristina Ferari za Danas

Jako je teško analizirati samu sebe. Nisam usamljena ali jesam kao osoba melanholična – kaže Kristina Milosavljević alias Kristina Ferari, glavna protagonistkinja filma „Kristina“, koji će zatvoriti ovogodišnji Merlinka festival, za čiju su sinoćnu novosadsku premijeru karte rasprodate i koji je povod današnje tribine u Domu omladine Beograda pod naslovom „LJubav, ako je ikako moguće…” Ovo, kako znalci kažu, “doku-fikšn” ostvarenje zasnovano je na stvarnoj osobi Kristini Milosavljević, koja u filmu glumi samu sebe. Ona je transrodna osoba, seksualna radnica, vernica… U razgovoru za Danas otkriva onoliko koliko želi o sebi.

Šta je za vas značilo iskustvo rada na filmu „Kristina“?

– U vreme kad smo se upoznali, a to je bilo 2016-2017. godine, bavila sam se dekriminalazicijom i legalizacijom seks rada. Snimanje filma je bio proces koji je trajao pet godina i on je bio samo potvrda onoga za šta sam se zalagala. Ta saradnja mi je dala smisao i nadu da će se malo bolje pristupiti problematici u vezi sa legalizacijom seks rada, da će se o tome proširi svest u javnosti… Potrebno je da prođe vreme, ali mislim da će ljudi razumeti šta su autori ovog filma hteli da kažu.

Šta vi mislite da su hteli da kažu?

– Kako izgleda život jedne seks radnice i privatno. Mislim da su pokazali da i mi imamo živote, da smo normalni ljudi.

Kao neko ko se zalaže za dekriminalizaciju seks rada i ko se tim poslom bavi, šta biste rekli, koji su to najveći problemi s kojima se suočavate?

– Ljudi na ulici, dok se krećete, uglavnom ne znaju čime se bavite, niti vas pitaju, ali ono što je problem u celoj priči je to što kad se neko dobrovoljno bavi seks radom može imati problema sa zakonom. To je vrlo nepravedno. Ako je u pitanju svestan i dobrovoljan dogovor dvoje punoletnih ljudi za razmenu usluge za novac, onda tu nema elemenata za sankcionisanje. Nema razloga da bilo ko koga zbog toga hapsi ili privodi. Legalizacija seks rada ne znači promociju seks rada, nego znači da bi se stvorile mogućnosti da osobe koje se time već bave ostvare neka svoja prava, kao što su zdravstvena zaštita, pa čak i pravo da pozovete policiju ako imate nasilnog klijenta.

Mislite li da će se nešto promeniti u vašem životu sada sa ovim filmom i sa ovom ulogom?

– Pa, ne bih rekla. Smešno bi bilo ako bih verovala da jedan film može nešto da promeni. Nije ni prvi ni poslednji o ovoj temi. Ja sam se sedam godina trudila oko toga da se mišljenje u javnosti promeni jer su ljudi koji se bave seks radom jako ugroženi i na margini u svakom smislu, ali ja jedna ne mogu da napravim tu promenu. To bi imalo smisla kada bih imala podršku, kad bi se ljudi osmelili da podele svoja različita iskustva. Ovako ispada kao da se samo ja nešto žalim. Ljudi to jednostavno ne shvataju dovoljno ozbiljno i mnoge je strah da rizikuju zbog toga svoj odnos s porodicom, zbog posla. Čak mi često beznadežno kažu: „Šta možeš ti tu da uradiš? Ništa.“ Ja onda uzvratim kako ja ne mogu, ali još manje mogu da sedim i da trpim nepravdu bilo koje vrste.

Postoje u ovom poslu druge stvari koje treba sankcionisati i svakako da moraju da budu kriminalizovane. To je prostitucija kod trgovine ljudima, gde se ljudima nasilno oduzima sloboda. Te devojke su ugrožene, ali ako to neko dobrovoljno radi kao što sam recimo ja odlučila, da bih mogla da platim sve što je bilo potrebno za potpunu tranziciju, operacije i hormonske terapije, drugačije je. Meni je bilo vredno te žrtve, i ne znam zbog čega neko treba da me kažnjava zbog toga.

Da li ste tokom rada na filmu lako uspostavili kontakt s njegovim autorima rediteljem Nikolom Spasićem i scenaristkinjom Milankom Gvoić, da li vam je bilo teško da im poklonite svoje poverenje?

– Oni su kao ljudi divni, tihi, mirni… Jako su pristupačni, pažljivo vode i razgovor, pažljivo rade i kad su iza kamere. Postoje delovi u filmu kad sam mogla da improvizujem a postoje delovi kad sam imala tekst, ali i to što je napisano imala sam slobodu da preformulišem svojim rečima. Cela saradnja je bila jedno prijatno iskustvo i smatrala sam da ne mogu ništa na bilo koji način da zloupotrebe. Ne znam ni kako bi to učinili. Sve se dešavalo uz moju saglasnost.

Reditelj Nikola Spasić vas je istovremeno doživeo kao koloritnu i kao usamljenu osobu. Slažete li se sa njegovim, uslovno rečeno, ocenama, da li vas je to što ste transrodna osoba i seksualna radnica na neki način izolovalo, učinilo usamljenom?

– Jako je teško analizirati samu sebe. Nisam usamljena ali jesam kao osoba melanholična. Nisam depresivna. Na kraju krajeva, ja sam iz male sredine došla ovde u veliki grad s jednom torbom i stvarima, s malo godina. Osoba koja je povučena u sebe i usamljena ne bi bila sposobna za to. NJima sam tako delovala jer se ja prosto tako uvek krećem. Sama sam jer je to takav posao koji zahteva dosta i privatnosti i vremena, i koji podrazumeva samotnjački način života. Ali, opet, kažem, ne mogu ja da se mešam u njihov doživljaj. Prvi put su me videli na televiziji u nekoj emisiji i to je u njima probudilo nešto. Ja sam im tada rekla da ne vidim sebe i svoj život naročito zanimljivim da bi od toga nešto moglo da se napravi ali kada sam pogledala film, bez obzira na to što sam u njemu učestvovala, videla sam da u njemu postoje događaji i dešavanja. I privatno, i što se tiče posla… Valjda čovek ne razmišlja toliko o sebi kao kada te drugi upoznaju i dožive na određeni način.

Ne želim nikoga da krivim

– Generalno, ljudi imaju predrasude. Niko ne ide ulicom da viče čime se bavi ali kad ljudi saznaju šta mi je posao , reakcije nisu pozitivne. Ne želim nikoga da krivim zbog toga jer ne znam ni ja sama kako bih reagovala… – kaže Kristina odgovarajući na pitanje kakve su obično reakcije ljudi kada kaže čime se bavi. Ona dodaje da je svesna toga da ljudi najpre beže od onoga što im je nepoznato i da postoje predrasude o tome da su seksualne radnice nešto najgore na svetu.

– Žene koje se bave seks radom na ulici, nisu ni one najgore nego žive u lošim uslovima i rade za nekoga ko ih iskorišćava i maltretira. LJudi nemaju svest o tome jer se malo ili nedovoljno govori o ovoj temi. Da je drugačije, to bi svakako dovelo do promene mišljenja – zaključuje Kristina.

O pokajanju

Vernica ste i držite do toga da je pokajanje važno. Ako je bog ljubav, a sveštenik neka vrsta njegovog posrednika na zemlji, zašto ne bi prihvatili i transrodne i homoseksualce, i lezbejke, najrazličitije osobe onakve kakve jesu bez da se pokaju? Zašto bi bio greh živeti u skladu sa svojim osećanjima ako pri tome ne ugrožavate drugog?

– Da bismo ovo razumeli, treba da uđemo dublje i pojedinačno objasnimo. Crkva je kuća Božija, sveštenik je posrednik između Boga i čoveka. U crkvi se okupljaju ljudi koji su istomisleći, da uzdižu hvalu Bogu i da se mole. E sada, čovek koji živi po ovom svetu, po željama svog tela, koji pijanči, noćima je po kafanama, oni koji su puni ljubomore i zavisnosti, opdači (prevrtljivci, klevetnici, spletkaroši), muželožnici i sve ono što je Bog osudio kod čoveka kao rđavo, takav čovek sam po sebi neće ići u crkvu jer ne teži bogougodnom životu i kao takav tamo ne nalazi mir. Čovek mora da se promeni unutra da bi došao Bogu – da se ponovo rodi! Kaže Gospod: „Neće videti Carstvo Božije onaj ko se nije ponovo rodio“ (Jovan 3,3). Čovek mora da se rodi u duhu ponovo i obrezana srca, da bi se promenio u novog čoveka. „Jer što je rođeno od tela telo je, što je rođeno od duha duh je.“