Protiv fudbala

Uprkos tome, zahvaljujući izazovnom ludičkom duhu postmoderne i odvažnosti malobrojnih ikonoboraca koji su se pobunili protiv takve gluposti – ali zahvaljujući zakonu klatna i našem urođenom nagonu da budemo naivni kao ovce – već neko vreme dešava se upravo suprotno: neki od naših najvećih pisaca su stručni analitičari i pišu knjige o fudbalu, mnogi od nas se usuđuju da ponekad napišu koju reč na tu temu i, bilo iz zadovoljstva, zbog duha zajedništva ili zbog straha da će biti proglašeni za prostake, niko ne propušta utakmice nedeljom. Tako stoje stvari, sve upućuje na svetogrđe koje će neko počiniti ako drsko bude loše govorio o fudbalu i objavio, na primer, kolumnu pod naslovom Protiv fudbala, sasvim je izvesno da će biti kamenovan na glavnom gradskom trgu.

Ali tačno je da nikada nije bilo opravdanije nego sada progovoriti o pošasti fudbala. I ne, ne mislim samo na ono što fudbal okružuje. Ne mislim na korupciju okeanskih razmera u koju je uronjen, u poređenju s njom korupcija u politici je smešna: u fudbalu kradu uprave klubova, posrednici, fudbaleri, svi oni koji huškaju druge da srećno urliču (Tots som Messi), nekima od njih, većinom nepismenim multimilionerima, ruke su ogrezle u krađi državne kase. Ne mislim ni na nasilje: ni na verbalno, što truje stadione uvredama (bilo da su rasističke ili ne), niti na fizičko koje čitave gradske četvrti prepušta u ruke hordama huligana koje su specijalizovane da razore sve što im se nađe na putu. Ne: mislim na fudbal po sebi. Jedan italijanski novinar ispričao mi je za sledeći događaj. Bilo je to u leto 2006. godine. Odmah nakon što je Italija pobedila Francusku u finalu Mundijala u Nemačkoj, tada je redakciju novina za koje je radio posetio Marko Materaci, igrač odbrane u italijanskoj reprezentaciji. Svi se sećate Materacija; svi se sećaju šta je uradio u produžetku tog finala: vređao je Zidana, sve dok mu francuska zvezda, van sebe, nije zadao udarac glavom, što je dovelo do Zidanovog isključenja i odlučilo finale.

„Kroz redakciju mojih novina prošli su laureati Nobelove nagrade, predsednici Sjedinjenih Država, papa“, prisećao se novinar. „Međutim, samo je tog dana kad je došao Materaci sve potpuno stalo.“ To je savremeni fudbal: u njemu se mnogo više nego herojima kliče neotesanim grubijanima. Ne preterujem nimalo. Na Mundijalu u Meksiku 1986. godine Maradona je Englezima zabio gol rukom koji sudija nije video. Da li je neko prigovorio potezu argentinskog fudbalera? Da li se on zbog toga izvinio? Naprotiv: on je to pripisao „ruci Božijoj“, taj potez ušao je u istoriju kao jedan od najvećih fudbalskih podviga najspretnijeg čoveka ikada viđenog s loptom među nogama. A šta reći o onoj slici Žozea Morinja, tadašnjeg trenera Real Madrida, kada je pred svima gurnuo prst u oko pomoćnom treneru Barse Titu Vilanovi? Da li je Morinju zabranjeno da trenira neki fudbalski tim? Da li je bio predmet sveopšte osude? I šta: proslavio se tom budalaštinom, taj tip i dalje tamo nagomilava prestiž i milione, pretvorio se u fudbalsku ikonu, uzor za sve.

To su samo tri primera: mogao bih da nabrojim hiljade; nije reč o izolovanim događajima: reč je o kategoriji prema kojoj se u ovom trenutku definiše fudbal. U sportovima koji su još sportovi, kao što je tenis – kažu mi da je i golf to isto – takve podlosti su nezamislive. U fudbalu, barem u profesionalnom fudbalu, nisu: tamo svaka pomisao o čistoj igri, poštovanju pravila i protivnika, izgleda komično, poremećeno i pogubno, idući čak dotle da izraz „plemeniti fudbaler“ preti da se pretvori u oksimoron, u terminološku kontradikciju ili u sinonim za lošeg fudbalera, onog koga nijedan trener neće u svom timu. U četiri reči: nek idu do đavola.

Prevod sa španskog: Vladimir Matković

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. NJegov roman o Španskom građanskom ratu „Salaminski vojnici“ nedavno je objavljen na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga. _________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs