„Protiv smrti i nepravde borimo se pamćenjem“: Ljubica Kubura, povodom svog prvog romana „Epitaf za glumca“

Glavni junak romana „Epitaf za glumca“ postaje svedok sopstvenog progona od strane sistema u kojem je živeo i stvarao.

Na početku Vaše knjige stoji upozorenje čitaocu. Na šta ste imali potrebu da ga upozorite?

– Zbog imena glavnog junaka, ali i same tematike romana, pretpostavila sam da će ljudi zaključiti da je ovo zapravo priča o mom ocu. Zato već na prvoj stranici knjige učtivo upozoravam čitaoca da ne očekuje nijednu drugu istinu, osim književne, koja, po mom mišljenju, daleko nadilazi u svojoj smislenosti i poruci, pravi život i njegove događaje. Važno je da čitalac ne očekuje da će doživeti senzaciju i spoznati preciznu istoriju nečijeg burnog života. Ova priča nosi jedino poruku da se protiv smrti i nepravde borimo pamćenjem i podsećanjem na zaboravljene „junake našeg doba“. Uostalom, da sam želela da pišem knjigu o svom ocu, glavni lik ne bi imao nijednu manu i život bi mu, barem u rukopisu, bio pesma.

Ovo je Vaš prvi roman koji govori o velikim temama – nepravdi i stradanju. Da li su ove teme srž sunovrata ljudi današnjice?

– Mislim da je borba čoveka protiv nepravde i onih koji se za nju zauzimaju uvek aktuelna, jedino što „vetrenjače“ vremenom dobijaju perfidnija obličja. Iako je, što bi rekao Danilo Kiš, „inspiracija jedna otrcana fraza“, nadahnuće za pisanje ovog romana pronašla sam u objavljenim dnevnicima stradanja Andreja Tarkovskog koji se u njima ispoveda – kako je siromašan i često bolestan i to samo zbog ljudi koji nisu dozvolili njegovom talentu da savlada njihove nečovečne pobude i razloge. Čovek koji odbija da materijalnu dobit stavi ispred sopstvenih vrednosnih načela, sam po sebi osuđen je da pati. Glavni junak ovog romana je zato patnik, ali svojom pričom on ne izbacuje u prvi plan isključivo sebe, već i karaktere drugih ljudi, utoliko što njihovu plemenitost ističe, ili poništava.

U vašoj knjizi postoje dva narativna toka – jedan koji prati život glavnog junaka Krsta Čuture, a u drugi predstavlja perspektivu života njegove ćerke. Koliko se njihove epohe razlikuju?

– Život ćerke odvija se u današnje vreme, pa ga zbog toga u neku ruku odlikuje jedna, u izvesnom smislu, neprimetna uzaludnost mladosti u kojoj se kao vrhovni ideal čoveku nameće konformizam koji se ne sme ugroziti dubljim osećanjima, ponekad bolnom introspekcijom ili bilo čime što „ne pluta na površini“. Obrasci sreće leže u neprekidnom izbegavanju samoće zbog nespremnosti suočavanja sa samim sobom, kao i kontinuiranoj potrebi za sticanjem što veće materijalne dobiti i života u virtuelnom, imaginarnom svetu gde možemo da plasiramo laž i neistinu o sebi koju drugi neće previše preispitivati. Vreme u kojem je živeo i stvarao njen otac, sa druge strane, bilo je manje slobodno i oslobođeno najnovijih tehnologija savremenog sveta, ali utoliko je u njemu čovek vodio smisleniji život, čak i u nevolji.

Ima li stvaralaštva bez pitanja slobode?

– Istine nema bez slobode, a stvaralaštva bez istine. Možemo sada voditi filozofske rasprave o tome šta je to istina, a šta sloboda, ali ko je obdaren teretom savesti jasno zna odgovor na ove dileme. Isidora Sekulić davno je govorila da nema moralnog napretka bez žrtve. Zato se i u stvaralaštvu, zarad njegove istinitosti, mora podneti žrtva.

Roman je posvećen majci a čini se kao da je njen lik poslužio i kao dodatno senčenje karaktera glavnog junaka. Da li je ovo zapravo roman o majci iako je ćerka pisala priču o ocu?

– Majka je u simboličkom smislu dominantna ličnost ovog romana i saglasna sam sa tom pretpostavkom. Ona ne služi da nekoga zaseni ili prevaziđe, već da osvetli uverenje da samo čovek koji majku poštuje bezuslovno može da promeni sudbinu sveta. Izrazito je važno da znamo šta personifikuje majka jer se „svi rađamo i umiremo na krilima naših majki“. Idealizacija je u ovom slučaju nužna, iako je u svakom aspektu svog stvaralaštva izbegavam.

Imajući u vidu da ste prethodno objavili zbirku priča “Beogradski akvarel” za koju je recenziju napisao i Petar Peca Popović, moglo bi se reći da ste već izvesno vreme prisutni na domaćij književnoj sceni. Kako biste je opisali?

– Mogu reći da sam tek zagrebala površinu kada je sagledavanje naše književne scene u pitanju. Na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu primetila sam da najpoznatiji domaći pisci prolaze pored posetilaca ove manifestacije ponekad potpuno neopaženo. Mora se vratiti ugled našem piscu koji će biti zasnovan na njegovom kvalitetu, a ne na umešnosti da svoj rad ili naposletku sebe što bolje proda. Trebalo bi vratiti i ugled književnoj kritici koja sa druge strane neće biti nemilosrdna, već poštena i poštovana. I trebalo bi na sve načine uticati na smanjenje hiperprodukcije književnog sadržaja kako se već dezorijentisani ljudi ne bi udavili u obilju, već imali priliku da uživaju u nečijem uspehu da svoje delo objavi nakon više neuspešnih pokušaja.