Proživeo je ono o čemu je pevao

Smrt proslavljenog pevača pogodila je ljude najrazličitijih afiniteta. Džej je preminuo u nedelju u 56. godini.

Pored toga što su Beograđani, pogotovo Dorćol, koji je bio Džejev kraj, puštali s balkona i prozora njegove hitove, Olja Bećković je započela „Utisak nedelje“ anegdotom o njemu.

Na društvenim mrežama od Džeja su se oprostili političari Boris Tadić, Balša Božović, Vladimir Đukanović, novinari, književnici, ljudi sa estrade.

Najviše se puštala Džejeva balada „Nedelja“, mnogi su komentarisali „preselio u pesmu“, pisac i muzički kritičar Đorđe Matić skrenuo je pažnju da je ova pesma bila i nezvanična himna ex Jugoslovena, koji su devedesetih otišli iz zemlje, slušali su je i vojnici u kamionima idući na ratišta, postala je i književni materijal za roman „April na Vlašiću“ Muharema Bazdulja.

Govorilo se i o teškoj sudbini pevača, a reditelj Miroslav Momčilović, u čijem je poslednjem filmu „Vikend sa ćaletom“ Džej bio gost, uporedio je njegovu životnu priču s Maradoninom.

– Džeja sam upoznao pre nekoliko godina na Dorćolu u jednom kafiću kad sam hteo da mu ponudim ulogu za film. Pitao sam ga da li je raspoložen da učestvuje i rekao da ću mu poslati scenario da pročita. Pitao me je kako se zove scenario, odgovorio sam: „Vikend sa ćaletom“. Kad je čuo naziv, uzvratio je: „Vidi, igram, ne moram ni da ga čitam pošto sam ja odrastao bez ćaleta“, ispričao je reditelj Miroslav Momčilović za Danas. On je rekao da je mnogo toga o Džeju saznao tokom saradnje na filmu između ostalog i da je jedno vreme proveo u domu, a da ga je odatle izbavila njegova učiteljica iz osnovne škole kojoj je bilo žao da tamo ostane. – To me je zaista dirnulo. On je živeo kod nje u stanu dve godine i da se to nije desilo, jasno je da bi završio na ulici – dodaje Momčilović. Prema njegovim rečima, postoji prirodna veza između Džeja i Maradone „po dodiru božanskog talenta“ kojim su obojica bili obdareni i koji su nesebično delili sa svetom. – Kad smo pričali, on kao da je imao neke antene na sebi. Stalno je hvatao neke zvukove, pretvarao ih u muziku, pevušio, igrao. I Džej i Maradona su ljudi s posebnom vrstom božanskog dodira i harizme. Ja ne znam nikog ko Džeja mrzi. Uspešni ljudi imaju i prijatelje i neprijatelje. Džej ne. On je kao neki Petar Pan. Ali taj božanski dar ima svoje naličje. Takvi ljudi sve lepo podele sa svima i poklanjaju drugim ljudima, a u njima ostane samo tuga, koja ih ubije na kraju – zaključuje Miroslav Momčilović.

Pisac Muharem Bazdulj Džejevu autentičnost vidi u tome što je ovaj pevač živeo ono što je pevao. O tome kako je njega inspirisala Džejeva balada „Nedelja“ kaže:

– U onim davnim prozračnim predratnim godinama, kad smo kao klinci išli u bioskop da gledamo Brenu u „Hajde da se volimo“, Džej nam je bio omiljena epizoda iz tog filma. Bili smo dječaci pred rubom puberteta, nešto nas je tu radilo. Onda iz mračnih dana kad se u rat ulazilo stiže „Nedelja“ najprije melodijom, pa tek onda tim strašnim tekstom. To sjećanje na melodiju, tako sam i započeo tu partituru u romanu „April na Vlašiću“, gdje se u toku jedne automobilske vožnje sa radija čuje „Nedelja“, na melodiju u kojoj je dječije uho čulo sirtaki, zatim neizbježno prelazi u identifikaciju sa tekstom, sa pjesmom, a naročito načinom na koji je pjesma otpjevana. I tu je zapravo jedan od odgovora na pitanje po čemu je Džej poseban: on je proživio ono o čemu je pjevao, odnosno živio je u skladu sa vrijednostima, kako se to kaže, svoje umjetnosti. Alkohol, cigarete, kafane, jake emocije, sve do kraja, sve punim gasom, to je Džej. I taj rezignirani fatalizam, to prihvatanje kismeta, uz retoričko pitanje, u poluglasu, mora li tako i mora li tako brzo. Uspori malo, sudbino sestro, kaže pjesma i kaže to u savršenom desetercu, onom lirskom, sa cezurom iz petog sloga, cezurom koju zarez praktično i nacrta. Od ritmova makedonskih koji sugerišu muziku o kojoj je pisao Kits gledajući drevnu grčku urnu do tog desetaračkog patosa u kojem ono najvrednije što je srpski jezik dao svjetskoj kulturi, Džej je u umjetničkom smislu bio primjer onog najvećeg našeg. Znaju to svi koji ga ovih dana žale sa gvaljom u grlu, čak i kad to ne znaju artikulisati – zaključuje Muharem Bazdulj.