„Prozor u dvorište“: 70 godina Hičkokovog filma o klaustrofobiji, voajerizmu i dosadi

Alfred Hičkok je „Prozor u dvorište“ režirao u trenutku kada je iza sebe imao već tri decenije karijere i skoro 40 filmova.

On je tada stekao već toliko reputacije, pozitivne i negativne, da je postao prepoznatljiv kao i sve njegove zvezde iz filmova.

A 1954. napustio je kuću Warner Bros. i prešao u Paramount, koji mu je pružio svu neophodnu slobodu, tako da je praktično mogao da radi šta želi.

Izabrao je tim kome veruje i koji razume njegovu viziju, okupio je svoje omiljene zvezde i stvorio jedno nezaboravno remek-delo koje mu je dalo dovoljno kredita da i u narednim ostvarenjima radi šta poželi.

Za glavne uloge izabrao je Džejmsa Džimija Stjuarta, jednog od najvoljenijih glumaca Holivuda i Grejs Keli, filmsku zvezdu koja će dve godine kasnije postati princeza od Monaka.

„Prozor u dvorište“ snimljen je na setu koji je u potpunosti izgrađen za Hičkokove zamisli i koji je bio najveći koji je studio do tada napravio, a sve to da ne bi bilo problema oko snimanja na pravoj lokaciji.

„Prozor u dvorište“ sniman je sa posebnom pažnjom

Radnja prati L. B. Džefriza, iliti Džefa, fotografa koji je slomio nogu i mora da se oporavlja u svom stanu u kolicima, gde mu jedinu razonodu predstavlja gledanje komšiluka kroz dvogled.

Društvo mu povremeno pravi devojka Lisa, žena iz visokog društva, koja malo-malo pa ide na neku žurku, a koja bi da ga oraspoloži po svaku cenu.

Jednog dana, Džefu se učini da je video ubistvo u komšiluku i tada mu niko ne veruje, uključujući Lisu, te bi on preduzeo sve što može da otkrije istinu.

I tu dolazimo do najprepoznatljivijeg detalja filma „Prozor u dvorište“ – klaustrofobije i osećaja nemoći koje mi kao gledaoci delimo sa glavnim likom.

Hičkok je ciljano sve režirao tako da mi vidimo samo ono što on vidi i ništa više, a ujedno i čujemo samo ono što on čuje i nikako drugačije.

Da bi se pojačao efekat pojedinih scena, prvo vidimo likove kako gledaju u nešto, potom vidimo u šta oni to gledaju i na kraju njihovu reakciju na to što su videli.

To ne znači da „Prozor u dvorište“ donosi ponavljanje istih scena, naprotiv, ovakvo okruženje služi da postepeno, ali vrlo efektno, podiže napetost sve do (ne)očekivanog završetka.

Okruženje Džefovog stana, u koji pored Lise dolazi i njegova bolničarka Stela, osmišljeno je tako da deluje živo i da nam ne dosadi do kraja filma.

A dvogled koji on ne ispušta iz ruku je glavna Hičkokova metafora za voajerizam koji je sveprisutan kod ljudi, a naročito kod bioskopskih gledalaca.

Osim toga što su ljudi po prirodi znatiželjni i žele da znaju šta se dešava u njihovoj okolini, filmski gledaoci su posebna vrsta voajera koja jedva čeka da vidi glumce koji treba da ih zabave.

„Prozor u dvorište“ je među najuticajnijim filmovima svih vremena

Zato mi ovde sve gledamo iz Džefove perspektive i jednako nas zanima šta se dešava iza zatvorenih vrata, spuštenih roletni i komšijskih zidova.

To nas čini nekom vrstom njegovih saučesnika, što Hičkoku uopšte nije strano jer je to radio u mnogim svojim filmovima.

Čak i Lisa kaže Džefu da je jedini način da obrati pažnju na nju taj da ode u komšijsko dvorište i pogleda je kroz dvogled, što će i učiniti u eksplozivnoj završnici.

Koliko god da ste na početku filma sigurni da je Džef u pravu ili nije u pravu, do njegovog kraja Hičkok će vas naterati da posumnjate u sve što ste videli.

Zbog toga je on ne samo među najuticajnijim, nego i najboljim filmovima svih vremena, u vrhu brojnih lista, računajući i sama najbolja dela čuvenog reditelja.

„Prozor u dvorište“ doživeo je rimejk u vidu televizijskog filma iz 1998. godine sa Kristoferom Rivom i Deril Hanom, a potom i moderniju izmenjenu verziju u filmu „Disturbia“ iz 2007. godine.

Uticao je na nekolicinu filmova Brajana de Palme, a dobio je verovatno bezbroj omaža u raznim serijama, među kojima se mnogi rado sećaju one verzije iz „Simpsonovih“.