Prva generacija barbike u četvrtom talasu feminizma: Kritičar Danasa o filmu „Barbi“

Bio sam zainteresovan za gledanje filma „Barbie“ od trenutka kada sam pročitao ko je potpisnica scenarija i režije.

Takođe sam znao da moju devetogodišnju potomkinju očekuje češkanje slepoočnice u bioskopskoj sali, jer se, kako sam ispravno pretpostavio, radi o autorskom filmu, gde je podslojna vizija tvorca imperativ, a vizuelno šarenilo maska.

Zahtevnost počinje odmah, pre špice, parodijskom sekvencom devojčica koje se u pustoši igraju sa plastičnim bebama, dok nam Helen Miren, kao nevidljiva i sveznajuća naratorka, saopštava da su se ženski izdanci ljudskog roda od postanka vrste igrali lutkama.

Međutim, bile su to isključivo kopije beba namenjene podražavanju materinstva, što zna da dosadi.

„Pitajte svoju majku“, kaže Miren, dok posmatramo jednu od devojčica koja pegla imaginarni veš monotonim pokretima.

A onda, među devojčice se, uz muziku Riharda Štrausa, spušta diskutabilni simbol ženskosti – džinovska Barbi, oblinasta i u kupaćem kostimu.

Lutke beba bivaju izudarane o zemlju, a poslednja bačena da se vrti, sve dok montažnim rezom nije pretvorena u naslov filma.

Konotacije?

Kjubrikovi majmuni su na sledeći, esencijalni stupanj evolutivnog razvoja bili podstaknuti nekom vrstom kreacionističke intervencije.

Barbi, prva lutka žene a ne deteta, jeste, dakle, inicijator sledeće stepenice u ženskom poimanju sveta, kao bića koje sme tek biti, a ne biti i izvršavati biološku svrhu.

A takođe, osim bistvovanja, sme (ili mora) svašta i da radi.

I to za svoje zadovoljstvo.

Nakon špice, stupili smo u „Barbi svet“, gde su mlade dame uzanih strukova i uzdignutih peta doktorke, vodoinstalaterke, predsednice Amerike, a muškarci, tj. Kenovi, bez jasnog životnog poziva, zabavljeni nedefinisanim plažnim aktivnostima.

Glavna junakinja, već znana nam iz „monolitne“ pojave, Stereotipna Barbi (Margo Robi), primerak je iz prve generacije.

Nema posao, već, kako smo već ustanovili, samo „jeste“.

Posle celog jutra „jesteovske“ zanimacije, okreće se drugaricama i pita ih: „Razmišljate li ponekad o smrti?“.

Ta zapitanost vodi nas u dva pravca.

Prvi je filozofsko-socijalni, gde razmišljamo o tome da li se i sužanj ima vremena zapitati o smislu života, ili je pojava te grešne sumnje ograničena na pripadnike više, vlasničke klase?

Drugi je jasnije dramski, i pomera radnju unapred.

Naime, dešavalo se već da se Barbike „pokvare“, i to nakon što se nešto loše desi njihovim ljudskim vlasnicama.

U tim slučajevima lutka, ukoliko želi da se oslobodi turobnih misli, mora proći kroz portal do stvarnog sveta i pokušati da razreši problem.

Naša Stereotipna Barbi, tako, seda u ružičasti kabriolet i uz refren pesme „Closer to Fine“ grupe Indigo Girls („There’s more than one answer to these questions/Pointing me in a crooked line/And the less I seek my source for some definitive/Closer I am to fine“) prelazi granicu svetova.

Indigo Girls je, usput, pop-folk duo iz osamdesetih koji su činile lezbijke sa aktivističkim tendencijama.

Elem, Stereotipna Barbi ima i slepog putnika Kena (Rajan Gosling), jadno biće koje se sakriva u kolima svoje partnerke, svestan da je bez nje ništavna pojava bez ikakve funkcije.

Rez kasnije (ideja je tokom celog filma iznad akcije) nalaze se u Kaliforniji, gde će, u sedištu korporacije Mattel, svojih prozvođača i vlasnika, Barbi zatražiti pomoć.

I to od muškaraca, pošto „bord“ direktora čini desetak živih lutana u odelima, predvođenih Vilom Ferelom u nastupu koji preskače komediju i zadire u metafiziku ništa manje od svega što smo videli u Barbi svetu.

Funkcioneri su okvirno svesni neprimerenosti situacije u kojoj korporacijom za proizvodnju ženskih igračaka vladaju muškarci.

U isto vreme su i sasvim beslovesni u vezi sa smislom postojanja, sa jedinom namerom nastavljanja svakodnevnih ispraznih delatnosti – što se ne razlikuje mnogo od ugla iz kojeg Barbi posmatra svoj Barbi svet.

Čini se da Gervig, delujući na planu popularnog koncepta holivudske komedije zvanog „riba na suvom“, suštinski tvori jednorodnu ravan na kojoj se nalaze svi svetovi, bili stvarni ili imaginarni.

Dodatno, atmosfera i stil humora u sedištu Mattela uvode „montipajtonovski“ humor.

Pridev je to koji se previše često upotrebljava, ali u ovom slučaju tačno opisuje ono što gledamo, kao i filozofski ugao iz kojeg pokušava i uspeva biti duhovito.

U poslednjem činu, nimalo iznenađujuće, u prilici smo da vidimo i Kenove kako – poput Grejema Čepmena i družine u „Potrazi za svetim gralom“ – kaskaju na zamišljenim konjima.

Pre svega toga, na ulici, Kenu deluje da, za razliku od Barbi sveta, stvarni svet ima „muškocentričnu“ prirodu.

Sad, Greta Gervig je cinična feministkinja treće generacije, idolopoklonica filmova Vudija Alena (a odatle samo malo „smešnog hoda“ vodi do Montija Pajtona) kojoj je draže igranje konceptima nego njihovo naturanje.

Valja se setiti da Ken pristiže iz matrijarhatskog ropstva, što znači da u njegovim očima svet sa pravednijom podelom moći između polova deluje mnogo drugačije nego nama koji smo u takvom svetu odrasli.

Dobar primer drske balansiranosti kojoj Gervig teži jeste scena u kojoj Ken razgovara sa slučajnim prolaznikom, sredovečnim belim poslovnim muškarcem.

„Ovde je izgleda dovoljno da si muško pa si već glavni“, kaže Ken.

Sagovornik odgovori da je u poslednje vreme obrnuto, složivši se da muškarci i dalje vode igru, mada sada to diskretnije reklamiraju.

Način na koji Kenov sagovornik iznosi svoje stavove tera nas na kikot i razmišljanje o uglovima gledanja, dok mučeni Ken nakon toga odlučuje da se vrati u Barbi svet i tamo uspostavi dvodimenzionalni patrijarhat koji je ubeđen da je video.

Svi, nakon Kena, prelaze portal (ponovo Indigo Girls u off-u) – Barbi, ljudska vlasnica (Amerika Ferera) i njena ćerka adolescentkinja (petnaestogodišnja i vrlo glumački zrela Arijana Grinblat kao agresivna mlada feministkinja koja smatra da je barbika fašistički koncept), Vil Ferel i ljudski korporativni lutani…

Postavljeno je bojište za građansko-polni rat koji će – opet, u „ideja pre akcije“ ključu – biti odveden u predele mjuzikla.

„Barbie“ je, zapravo, tip filma koji od gledaoca zahteva neprestani mentalni napor preciznog detektovanja predstavljenog, pa zatim prevođenja ka istini lika ili istini autora.

A dok se time bavi, sledeća situacija je odavno počela da se odvija i traži priključivanje, što sve zajedno navodi na zaključak da film definitivno nije, kako je reklamiran, prijemčiv za sve generacije, o čemu će biti reči u nastavku teksta.

* * *

Pre osam godina, osobe koje su nameravale da u pisanim i digitalnim medijima obrade film „Ratovi zvezda: Buđenje sile“ bile su zbunjene odgovorom srpskog distributera da im je korporacija Dizni zabranila uobičajeno izdavanje besplatnih bioskopskih ulaznica, namenjenih za kritičarsko-analitičarske svrhe.

Nakon izlaska iz bioskopa, logičar u meni bio je izazvan da zaključi o čemu se radi, i rekao bih da je razlog bio kontrola štete.

Film je, očekivano, bio bedan, a kritike u velikim, uticajnim zapadnim medijima ili pozitivne, ili bez jasnog stava.

Negativnih mišljenja nije bilo.

Najvažniji kuckači po tastaturama su, dakle, bili finansijski ili karijerno „obrađeni“ i usmereni ka onome što im je činiti, a globalni nalog da se ograniči gledanost filma među sitnijim pametnjakovićima služio je gušenju preostalih potencijalnih glasova razdora.

Ovih dana se desio isti, centralni nalog iz korporacije Vorner, te su za bitne novinare i kritičare eventualno organizovane posebne projekcije filma „Barbie“ pre premijere (ne znam da li i u Beogradu, pošto sam u to vreme disao čist vazduh u brdskim predelima).

Razlog je, pak, drugačiji od paćeničkog iz slučaja „Ratovi zvezda“, jer, „Barbie“ je odličan film, i predviđam da će krajem decembra biti na Danasovoj listi najboljih dvadeset filmova 2023. godine.

No, sadrži – iz ugla vlasnika umetničkog proizvoda – ključni defekt: bavi se svetom popularnih dečjih igračaka, a nije za decu.

I milioni mama i baka to smeju shvatiti tek nakon što su kupile karte za sebe i svoje male potomkinje.

Još rečenicu ili dve o marketingu, kad sam već krenuo tim putem…

Prethodnih šest meseci izloženi smo agresivnim kampanjama dvaju projektovanih letnjih hitova.

Ipak, kampanja za „Barbie“ nas je sa svih strana i na sve načine obaveštavala da film postoji, da bi u slučaju „Openhajmera“ postepeno bilo dodato i usmeravanje publike da ne smeju da propuste najbolji film XXI veka.

Dok je, u stvarnosti, jako daleko od toga da bude najbolji film vikenda tokom kojeg je premijerno prikazan.

U nedavnom intervjuu datom Njujork Tajmsu Greta Gervig kaže da su ona i Noa Baumbah bili prvobitno angažovani kao pisci scenarija, da bi Margo Robi insistirala da Gervig obavi i rediteljski posao.

Na taj način su, uz osnovnu ideju šta se i zašto pravi, sačuvani svi zabavni detalji koje scenaristi zapisuju iz samoživog zadovoljstva, znajući da će pre ili kasnije biti „štrihovani“ kada dopadnu šaka producenata u odelima ili mlađahnih reditelja koji izvršavaju naređenja.

Naravno, ovde govorimo o egzistencijalno nezastrašenim scenaristima koji dobiju nešto što bi mogla biti obična „tezga“, a onda pišu koristeći svoju glavu, a ne srpskim mučenicima koji za crkavicu ukucavaju replike Vuka Kostića.

Gervig kaže i da se ne seća da je ikada tokom svog života umela da jasno razdeli sadržaj za decu i sadržaj za odrasle, što je vrlo očigledno u filmu „Barbi“.

Naime, scenario ne sadrži, niti je, usuđujem se da pretpostavim, ni u jednoj fazi razvoja sadržao agresivne seksualne šale ili krvavo nasilje, te jednostavne „crvene zastavice“ koje određuju da li film ima starosnu oznaku PG-13 ili R.

Ne zato što je neko to zacrtao, već zato što pisci scenarija pristupaju drami sa drugih strana.

Čini se, dalje, da film nije bio preterano skup, te da je zato autorki koja je u prošlosti pokazala da ume da potpiše filmove koji ostvaruju solidnu gledanost nakon razumnog ekonomskog ulaganja data sloboda.

Tek nakon završetka filma ljudi u odelima su, rekao bih, preusmerili ozbiljan novac, i to u marketinšku kampanju, svesni da je proizvod zaista moguće prikazati i osnovcima i penzionerima.

Nije im bilo bitno što osnovci neće razumeti reference na Prusta, kao i što u nesumnjivo dinamičnom filmu nema zasenjujućih akcionih sekvenci.

Odsustvo seksa i nasilja u površno primetnom obliku dalo im je dozvolu da nagaze gas.

Tako smo dobili malo, gotovo zaboravljeno čudo – pametan film koji će zaraditi milijardu dolara.

Pojedinačni incident ili nada za budućnost?

Odgovor se može nalaziti u pitanju da li 2023. godine živimo u stvarnom svetu, Barbi svetu, ili Crnoj kolibi iz „Tvin Piksa“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.