foto Nebojša Babić– Ja stvarno ne želim da iskačem ljudima iz frižidera – kaže Anita Mančić u telefonskom razgovoru na predlog da u novogodišnjem broju Danasa bude naša sagovornica.
Brine zato što je pre par dana dala intervju za novogodišnje izdanje Radara.
Zbog toga je do ponedeljka ostalo „otvoreno“, a onda je pao dogovor da intervju radimo u utorak, 17. decembra, u bifeu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dva sata pre predstave „Sirano“ u kojoj igra De Giša.
Dodaje da je odlično što neće morati da se sprema za slikanje.
– Znači mogu da dođem kao divljakuša – našalila se.
U bifeu JDP-a je tačna, pregleda vesti na mobilnom telefonu, traži saopštenje Udruženja dramskih umetnika Srbije (UDUS) o podršci studentima.
– Šta god da kažeš u ovom trenutku ili nije dovoljno ili ne valja. A trenutak je takav da moraš da biraš reči da ne ugroziš ono što je dobro, i da sprečiš mogućnost manipulacije svakome ko čini loše – kaže Anita na početku razgovora u bifeu JDP-u, pošto smo ga vodile iz dva dela.
Drugi put je bilo preko telefona dok sam je čekala da skupi drva i očisti sneg, 25. decembra.
Pa odatle krećemo, da uglavnom žene u ovoj zemlji i gradu stalno nešto nose, kao i da možemo na „ti“.
Skupljaš drva, gde živiš, ima li ko da ti pomogne i kako se sve to uklapa uz tako značajno priznanje kao što je nagrada Dobričin prsten?
– Takvo je vreme, a u današnjem vremenu ako želiš mir moraš da se boriš. Ja sam poželela mir koji podrazumeva samoću i sve što je neophodno za to meni je postalo normalno. Moj mir je nešto što brižno čuvam i jedna nagrada, nikakvo priznanje nema tu snagu koju ja sebi obezbeđujem živeći na ovaj način. To je snaga slobode, a da bi bio slobodan treba da težiš tome da ne zavisiš od nekog drugog.
Ali ipak si dobila najvažnije priznanje koje umetnik ovde može da dobije.
– Da, jesam i to je ogroman trenutak za jednog glumca.
Kako si uspela ponovo da napraviš nešto drugačije i neočekivano na takvoj vrsti svečanosti? Snimak na kome se pojavljuješ na sceni JDP-a uoči uručenja Nagrade uz hit „Thunderstruck“ AC/DC-ja je postao viralan, ljudi su oduševljeni, pričaju o tome…
– Nije mi to bio ni cilj ni namera. Jedino što sam želela je bilo da podignem vidljivost te nagrade, jer ona jeste važna u našem okruženju, a u našoj branši je najvažnija. Javnost nije dovoljno upoznata sa značajem tog priznanja i jedini moj cilj je bio da ljude upoznam sa tim. Zato sam i rešila da dodela bude uveče. Potrudila sam se da pozovem svoje prijatelje da budu sa mnom na sceni. Ljude sa kojima sam provela deo života, da oni govore o meni kao čoveku, zato što sam znala da će snimci mojih radova i obrazloženje žirija govoriti o meni kao glumcu. Mislila sam da je važno publici da čuje kakva sam iza scene, iza kulisa, kakav sam partner, kolega, čovek jer to je ono što publika može samo da naslućuje. To drugačije i neočekivano je deo moje prirode, a izlazak uz muziku je način na koji se radujem.
Da li si ti birala muziku, i ako da, zašto baš tu?
– Jesam, ja sam dete rokenrola, ne doživljavam sebe kao neku divu koja uz fanfare prima nagrade. Svesna sam gde živim i znam da dive na crvenom tepihu ne postoje. To sam ja.
Da li si možda pokušala da napišeš prigodan govor povodom nagrade?
– Da, napisala sam tri govora i odustala sam od svakog. Rekla sam: nema potrebe, pa ljudi će gledati snimke svega što sam uradila, moji prijatelji će govoriti o meni, jedina obaveza koju sam ja imala je da predstavim moje mlade koleginice i da kažem da postoje neki mladi ljudi u koje verujem. To je moja dužnost, da izvučem ispred sebe one koje će jednog dana, nadam se, dobiti Dobričin prsten. Bilo mi je važno da to budu glumice, zato što je ovo muški svet. Znam šta znači biti žena u ovom poslu u tom muškom svetu i svesna sam koliko je važno da pružim ruku mladima i da za njih uvek budem tu. To je moj govor. Bitu tu za one u koje veruješ i za one kojima si potreban. Imala sam možda još tri reči da dodam to veče, ali sam shvatila da bi svaka bila previše, a ja ne volim kad ljudi nemaju meru.
Koje su te tri reči?
– „Snaga, čast, sloboda“, reči koje izgovara Sirano, odlazeći heroj iz istoimenog komada.
Zašto si baš te reči htela da izgovoriš?
– Gledajući svog kolegu Dragana Mićanovića kako govori te tri reči shvatila sam koliko smo mi uvek zadivljeni herojima, osobinama koje oni nose a koje nama deluju nedostižno, kako na kraju uvek te heroje sahranjujemo uz velike počasti i nikada ne naučimo iz tih herojskih života išta, osim što im se divimo nesvesni da mi možemo da budemo heroji i da te tri reči svako od nas nosi. Ali moraš biti slobodan da bi u sebi pronašao tog heroja jer se sa njim rađaš, sa njim i umireš, jedino je važno da od rođanja do smrti dozvoliš sebi da kažeš da si snažan, častan, slobodan.
Ti si možda jedina u svojoj branši koja je celokupan novčani iznos svake svoje nagrade koja ga je imala, a bilo ih je mnogo, u celosti donirala u humanitarne svrhe. Takođe si učestvovala u brojnim humanitarnim aktivnostima, u Radionici integracije, za slepe, slabovide i osobe sa invaliditetom, a oni koji te znaju drže da si veoma saosećajna. Ta empatija, rekla si jednom, intezivirala se kad si radila „Zaboravljene“ i susrela se sa maloletnim delikventima, koji nisu dobili šansu. Čini se da u odnosu na to vreme sada ima mnogo više zaboravljenih?
– Jeste, vreme u kome živimo je jako brzo i od trenutka dok ti i ja razgovaramo do momenta kada ovaj intervju izađe u štampu mi ne znamo šta će se desiti. Stvari se brzo dešavaju i negde u toj brzini života, raznih događaja, mi smo samleveni i zaboravljamo ono što su suštinske ljudske vrednosti, ono što je neophodno da zadržimo i sačuvamo u ovom i ovakvom vremenu kada se ne osećate udobno, kada trpite stalni pritisak, kada očekuju od vas da igrate igru koju vam neko drugi nameće. Moja igra je moja igra u kojoj pokušavam da ostanem čovek. Njihova igra je biti sebičan, misliti samo o sebi i o interesima koje mogu da uhvate u ovom trenutku. U toj njihovoj igri smo izgubiili osećanja za onog drugog, empatiju, izgubili smo kao ljudi jer kad nemamo potrebu da pomažemo nećemo imati pravo da tražimo pomoć kad nama bude potrebna. Čovek koji je spreman da pomogne nekom drugom je slobodan čovek. Zato se danas i divimo studentima, oni se ne bore za slobodu. Oni jesu slobodni, samo ne žele da budu nakaze kao što smo mi.
Zašto nakaze?
– Zato što tek danas, kad vidim kako izgleda pametan slobodan čovek, gladan znanja i vere u budućnost, ja shvatam kako je bolest zvana nakaza metastazirala u našim dušama i našem telu onog trenutka kada smo počeli da brinemo o sitnim zadovoljstvima, malim dostignućima, koje smo uhvatili u našim životima i za koje se držimo u strahu da ćemo ako ih izgubimo prestati da postojimo. Za nas je to čega se tako grčevito držimo biser, a u stvari je šaka blata.
Bilo je simpatično kada si 2021. godine svojim govorom na Ekološkom protestu gde si podržala meštane Nedeljica poručila predsedniku da narod nije lud i kad si ga zamolila da zaštiti svoj narod. Šta bi mu sada rekla?
– Nažalost isto. Samo bih dodala da ne podriva dublje podele ili bar da spreči ljude da to čine. I još nešto bih rekla. Nemojte da zaboravite šta se dogodilo 1. novembra. Nemojte da zaboravite da je ljudski život najvažniji. Kad ja pomislim na 1. novembar, pomislim na svaku žrtvu koja se dogodila u ovoj zemlji zato što nismo bili odgovorni, zato što je uvek neko drugi kriv, zato što idemo dalje. Život se događa, skačemo u budućnost u kvantnim skokovima „za svu našu decu“ ne razmišljajući da je svako dete naše dete i koliko je moj život važan meni toliko su i drugi životi važni.
Da nikada ne zaboravimo da su neki životi ugašeni, osakaćeni, porodice ubijene zato što se nekom žurilo, zato što je neko mislio da je važniji od ostalih. Prvog novembra je život stao, 1. novembra smo svi prestali da dišemo, 1. novembra je bio kraj i početak novog života, 1. novembra smo svi vrisnuli u glas: „Dosta, ovo više ovako ne može“. Mora neko da bude kriv, a neko mora da bude i kriv i odgovoran. Ljudski život je svetinja i nijedan više ne sme da se ugasi. I zato pitam i ja, kao i studenti, kao i svaki normalan čovek u ovoj zemlji – ko je kriv? Mnogo je lakše odgovoriti na to pitanje, a mnogo je teže stvoriti i napraviti čoveka koji će nevino hodati pod nadstrešnicom života.
Ko je kriv, ko je kriv, ko je kriv?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
