foto IMDb„ – Ubica će na ovaj ili onaj način biti kažnjen. Ono što se začne u zlodelu imaće pogan cvet. Da li gledamo sa tačke Starog zaveta ili Šekspira, ubistvo će uvek izaći na videlo.
– A ja kažem, ako čovek može da počini ubistvo, ne bude uhvaćen, a potom i da se ne opterećuje etičkim pitanjima, onda se izvukao. Setite se da istoriju pišu pobednici. Da su Nacisti pobedili, buduće generacije bi pojmile priču Drugog svetskog rata mnogo drugačije.
– Tvoja tetka je jako pametna žena, Judo, ali joj je život bio vrlo nesrećan.“ „Zločini i prekršaji“ („Crimes and Misdemeanors“, r. Vudi Alen)
Većina ljudi, uključujući i mene, za film „Golda“ (režija: Gaj Nativ, scenario: Nikolas Martin) je čula nakon začuđenosti jedne britanske javne ličnosti kako to Helen Miren (inače, po genima Ruskinja) može da tumači jevrejsku osobu.
Pitanje je, naravno, toliko stupidno da se može pomisliti kako je cela stvar nastala u cilju perfidne, „ispodlinijske“ („below the line“) marketinške kampanje.
Nažalost, nije, i decenije tokom kojih su se glumci mazali imalinom kako bi igrali crnce, ili su im maskeri zatezali kožu oko očiju da bi se uspešnije pretvarali da su Kinezi ili Japanci, dovele su do današnjeg ekstremizma političke korektnosti, od tipa što sprečava ljude da razmisle pre nego što nešto izgovore ili napišu.
Helen Miren, privatno lepa i glamuroznosti sklona žena, svakako je morala biti podvrgnuta predanom šminkerskom radu kako bismo joj poverovali dok nam predstavlja Goldu Meir, premijerku Izraela – i to tokom dvadesetodnevnog Jomkipurskog rata 1973. godine, stresnog perioda dodatno prošaranog redovnim tretmanima za ograničavanje kancera koji joj je nastanio telo.
Filmski kritičari velikih svetskih medija štreberski su oduševljeni glavnom glumicom, dok protestuju što autori filma nisu „otključali“ celokupni životni put svoje junakinje i na taj način gledaocima ponudili da nauče ponešto o širem kontekstu radnje koju posmatraju.
„Golda“ takav film nije, niti pokušava da bude, zadržavajući se na produženom trenutku tokom kojeg valja usmereno razmišljati da bi sledeća odluka dovela do pojedinačnog uspeha, i tako dan po dan, do konačne pobede.
Kao takav, film je prikladniji pre publici sklonoj strategiji nego istraživanju dubina duše.
Sama Meir prati taj tok, kada Henriju Kisindžeru (Liev Šrajber) kaže da su Rusi svetu doneli samo nesreću. „Mada, imaju i Tolstoja…“, usprotivi se Kisindžer, da bi Meir nastavila, „…i Dostojevskog. Nesreća na svakoj stranici“.
Dajmo, ipak, malo konteksta koji je dobro ili neophodno znati da bi se popunile rupe koje autori svesno ostavljaju, nadajući se obrazovanoj publici.
Izrael 1973. godine u svojoj kratkoj istoriji ima dvadeset i pet godina levičarskog ka socijaldemokratskom vođstvu.
Ortodoksni Jevreji skrajnuti su deo društva, u čemu pomaže kontradiktornost samog njihovog prisustva na Bliskom istoku – naime, sa religijske tačke gledišta, Jevreji se imaju vratiti u zemlju postanka tek nakon što to učini sam trenutno odsutni Mesija.
Prisutna je, zatim, sledeća kontradiktornost u vidu nedesničarskih vlada kojima je osnovna tema nacionalno pitanje.
Ideologija, stoga, često biva stavljena u stranu, a pogotovo je nevidljiva tokom velikih kriza.
Tako, verovatno ključni trenutak filma je scena u kojoj izraelski vrhovni štab, posle prvih nekoliko dana egipatskog napredovanja, predviđa protivnikovu taktičku grešku.
„Lako je znati kada si izgubio. Teško je prepoznati pobedu“, zaključuje filozofski Meir pošto su je oficiri detaljno opremili shvatanjem situacije na terenu.
Pre toga, imali smo i prikaz najbolje taktike odbrane od napada sa dve strane koja nije uspela Napoleonu kod Vaterloa ali jeste Mošeu Dajanu – svu moguću silu valja usmeriti u napad na jednog od protivnika, izbaciti ga iz igre, pa time izazvati nedovoljno pripremljene korake drugog.
Iza svega toga se nalaze velike sile čiju visoku politiku diktira ekonomija.
Kisindžer – takođe u ratu na dva fronta – je uslovljen sa jedne strane cenom barela nafte, sa druge podrškom jevrejske zajednice u SAD.
Za njega, pobeda se nalazi na sledećim američkim izborima, i to, za razliku od tadašnjeg Izraela, u ideološki dihotomnoj zemlji gde građani, u odsustvu konkretnog neprijatelja na granicama, odluke donose na osnovu ispunjenosti novčanika i duše (tim redom).
„Važno je da uzmeš u obzir da sam ja na prvom mestu Amerikanac, na drugom Državni sekretar, a na trećem Jevrejin“, kaže Kisindžer, na šta Meir odgovara: „Zaboravljaš da u Izraelu čitamo zdesna na levo“.
Autorski dvojac takve scenarističke dragulje suprotstavlja dokumentarnim snimcima u kojima je prisutna istinska Golda Meir, što tvori emotivni odmak gledaoca a igrane delove pretvara u oslikavanje događaja (dugački segmenti scenarija zasnovani su na transkriptima sednica Vlade).
Radi se o kontrolisanom postupku, značenjski primerenom surovosti ka kojoj se teži.
A onda, u poslednjem kadru, na podu hodnika bolnice, ispred sobe umiruće Meir i uz pesmu Leonarda Koena „Who by Fire“ u off-u, nalaze se leševi ptica kao simboli mrtvih duša.
Pobeđivao ili gubio tokom života, na kraju će tvoja mrtva duša ležati nedaleko od mrtvog tela.
Na prekretnici rata, Meir kaže Arielu Šaronu, nezadovoljnom što nikako da dobije naređenje da pređe Suecki kanal: „Ne brini. Dobićeš svoju priliku, i posle svega će te postaviti za premijera. Samo upamti, sve političke karijere završavaju se neuspehom“.
Svaka pobeda, u stvari, samo je etapa na putovanju do neuspeha, a „Golda“ je film čiji hrabri autori to ne pokušavaju da sakriju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
