Dvoje dece, Gerda i Kej, u obostranom poverenju su jedno za drugo predodređeni.
Ali nešto je Keju bljesnulo u srcu i oku, i već su otuđeni, kao da žive u dva odvojena univerzuma.
Snežna kraljica će oteti Keja i on će iščeznuti i telesno iz Gerdinog života. Tako će početi dugo traženje druga, dok ga ne pronađe u snegu i ledu i svojim suzama ispere dijaboličnu parčad.
Obogaćeni mnogim iskustvima oboje su spremni da se kao odrasli odnose jedno prema drugom.
Bajka Hansa-Kristijana Andersena o Snežnoj kraljici je osnova istoimene opere Hansa Abrahamsa. Libreto je pisao kompozitor i danski dramaturg Henrik Engelbreht.
Svesno ili ne, sredina 19. veka je vreme dominacije psihoanalize, te je naše uverenje da se u ovoj umetničkoj bajci (Kunstmrchen) u pitanju fenomen koji će u naše doba postati masovniji – a to je fenomen depresije. Danski kompozitor se intenzivno bavi temom snega i gotovo čitavog života Andersenovim bajkama.
Tako je ovu operu komponovao od 2014. do 2018. On kaže: „Ima mnogo slojeva u ovoj bajci, tako da je libreto moguće čitati na različite načine.
Tekst sadrži tajne koje je moguće raznoliko tumačiti“. Abrahamsova muzika svojom promenom struktura i izmenjenim repeticijama daje tekstu izvesnu lakoću.
Samo nekoliko nedelja posle praizvođenja u Kopenhagenu, opera je prvi put izvedena u Nemačkoj, u Bavarskoj državnoj operi, na engleskom jeziku, sa kanadskom sopranistkinjom Barbarom Henigen u ulozi Gerde. Operu je postavio Andreas Krigenburg, već renomirani režiser u muzičkom teatru Nemačke, za odraslu publiku, kao putovanje u najdublju unutrašnjost ljudske duše.
Danski kompozitor Hans Abrahamsen je jedan od najoriginalnijih protagonista savremene seriozne muzike.
Svoju karijeru je počeo studijama horne i kompozicije, a sledile su kompozicije sa internacionalnim odjecima kao na primer „Zimska noć“.
U njegovom opusu su i orkestracije Baha, Ligetija, Nilsena, Šumana, Šenberga, Debisija. NJegova prva opera „Snežna kraljica“ kompleksno je delo koje, za razliku od Andersenova bajke, nije namenjeno deci, već odraslima. Ovde je reč o parčadi leda oštrog kao razbijeno ogledalo, o traumi, o jednoj psihozi.
Krigenburg smešta radnju opere na psihijatrijsku kliniku. Kej leži apatično u postelji, Gerda, očajna, pokušava da dopre do njega i u njemu prizove duh drugarstva. Delom u najdubljoj tuzi, delom u ekstatičnom emocionalnom uzbuđenju, ona peva svoju vrlo tešku partiju.
Naporedo je tu i drugi Kej, koji je u stanju da misli i oseća, ulogu koju je intenzivno pevala Rejčl Vilson, dok je Snežnu kraljicu pevao muškarac, Britanac Piter Roze (bas-glas), kao i u uloge irvasa i časovnika. Abrahmasenova muzika čini polarni pejzaž čujnim – kristali snega škripe, a pahuljice snega padaju tiho šapućući.
Čitav registar afekata će biti predstavljen – dramatičnost i ganutost, strepnja i nada, poetičnost i nostalgija.
Ova muzika svojom fascinirajućom dirljivošću vodila je od tmurnih predela inscenacije sna do svetlog trijumfa velikog operskog doživljaja.
Muzika između minimalizma Filipa Glasa i „Puccini on the Rocks“ (Pučinija na ledu), kako je duhovito primetio jedan izveštač.
Nekoliko bu-uzvika protesta nadjačao je gromki aplauz ushićene premijerne publike.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
