Psihoanaliza kao pokret otpora

Koliko mi je poznato, nisu znali jedno za drugo, nisu se nikada sreli, niti su poznavali delo jedno drugog. Međutim, ono što im je zajedničko jeste da su poslednji izdanci nestalog sveta revolucionarnih Jevreja Srednje Evrope.

Trajna utočišta su našli u zemljama otpora nacionalsocijalizmu, SFR Jugoslaviji i Britaniji, što im je otvorilo mogućnost da nam ostave opuse koji su istinsko intelektualno nasleđe savremene Evrope, zapravo intelektualnu platformu jednakosti i ravnopravnosti pobednika i poraženih u „hladnom ratu“, programe dekonstrukcije reakcionarnih kategorija Zapad i Istok.

Tamara Štajner Popović je rođena u porodici jugoslovenskih Jevreja u Beogradu 26. oktobra 1948. godine. Tamarini otac i majka, on u Amsterdamu, ona u Budimpešti, tokom Drugog svetskog rata, članovi su ilegalnog pokreta otpora sa različitim zadacima: otac je član ilegalnog jevrejskog kongresa koji prati i izveštava slobodni svet o postojanju sistematskog uništenja Jevreja u Evropi, a majka u Budimpešti u ilegali učestvuje u pravljenju i organizovanju mreže koja pokušava da spase evropske Jevreje, komuniste i antifašiste.

A šta je sa psihoanalizom u Jugoslaviji? Sudbina psihoanalize je gotovo identična sa sudbinom revolucionarnih Jevreja: 1941. godine zabranjen je rad prvog Beogradskog psihoanalitičkog društva, koje je osnovao i vodio Nikola Mikloš Šugar, ukazom ministra Andreja Korošeca u paketu rasnih zakona usvojenih 1940. godine, koji su, između ostalog, zabranjivali psihoanalizu kao „jevrejsku nauku“. Sam Nikola Mikloš Šugar umro je u logoru Terenziještat 9. maja 1945.

Nakon Drugog svetskog rata u epohi socijalizma u Jugoslaviji psihoanaliza ima komplikovan status: priznata je kao kulturna tekovina modernizma, ali je zabranjeno njeno praktikovanje; jednostavnije rečeno: mogli ste da budete psihoanalitičar, ali niste mogli da praktikujete psihoanalizu.

To nasleđe psihoanalize u Jugoslaviji Tamara Štajner Popović zatiče kao postdiplomac Vojina Matića, inače prvog analiziranog i autorizovanog psihoanalitičara Nikole Mikloša Šugara, ne samo na katedri za postdiplomske studije psihologije, krajem sedamdesetih godina, kada se po prvi put ozbiljnije upoznaje sa psihoanalizom. Ta epizoda pokušaja uvođenja psihoanalize na Beogradski univerzitet kroz jedan postdiplomski kurs završena je kao i sve prethodne: Tamara je odlukom partijskih organa grada Beograda proglašena „društvenom opasnošću“, onemogućen joj je dolazak na fakultet, a Vojin Matić je nakon toga u znak protesta napustio katedru za psihologiju.

Poučena iskustvom nemogućnosti uključivanja psihoanalize u obrazovne i medicinske institucije u Beogradu, suočena sa inercijom i ambivalencijom prve generacije postratnih psihoanalitičara, Tamara je odlučila da, krajem osamdesetih, otpočne svoj „dugi marš„ ka psihoanalizi: formirala je grupu onih koji veruju da nesvesno postoji i koja, disciplinovanom borbom bez ikakve pompe, korak po korak, slamajući otpore prema psihoanalizi iza „gvozdene zavese“, odnosno psihoanalizi kao „uvozu sa zapada“, definitivno formira psihoanalitički pokret otpora, koji je uspeo da uradi upravo ono jedino što je bilo nemoguće: da nesvesno progovori na srpskom jeziku.

Tamara je bila, i zauvek će biti, kako je volela za sebe da kaže, „politički Jugosloven“, odnosno, dodajemo mi, apsolutni psihoanalitičar i neko ko je psihoanalizu kao iskustvo pokreta otpora trajno naselio u politiku Beogradskog psihoanalitičkog društva, koje je osnovala i dovela do međunarodnog priznanja 2007. godine.

Branimir Stojanović,