Psihoerotično razumevanje Tolstojeve tragedije

Ova predstava doživela je uspeh u najvećim svetskim kulturnim centrima, ali nikad do sada nije izvođena u Beogradu. Zato nam je drago što možemo da je prikažemo i u gostoljubivoj srpskoj zemlji – kaže u razgovoru za Danas Boris Ejfman, vodeći ruski koreograf današnjice, jedno od glavnih imena modernog baleta u svetskim razmerama,autor više od 40 koreografija,osnivač i umetniki direktorEjfman baleta iz Sank Petergurga, koji večerasi sutra gostuje u Centru Sava.

Ova baletska kuća u Beograd stiže iz Bratislave i Budimpešte, gde je takođe izvela balet „Ana Karenjina“, a posle glavnog grada Srbije mini-turneju nastavlja u Beču s predstavom „Roden“. Boris Ejfman objašnjavada „ova gostovanja u evropskim prestonicama na Dunavu ne treba dovoditi u vezu sa njegovim predstojećom 70. rođendanom, jer turneje čine veći deo pozorišnih sezona njegove kompanije, koja svetu predstavljamo baletsku umetnost u modernoj Rusiji“.

Na koji način Vaše balet tumači „Anu Karenjinu“ i šta je moguće govorom tela i pokretom „reći“ još o tragičnoj Tolstojevoj junakinji što već nije iskazano u literaturi i na filmu?

– Naša produkcija uronjena je u psihološki svet žene, koja je bila u bolnoj erotskoj zavisnosti od ljubljenog i koja je stvorila hroniku svog duhovnog samouništenja. Pokazujemo kako pogrešan izbor između razuma i osećanja, moralnih normi i glasa puti osuđuje junakinju na propast, budeći u njoj tamne destruktivne nagone. SamoubistvomAna Karenjina ne čini nasilje na sobom, nego nad čudovištem koje je u njoj živelo i mučilo je. Mi nudimo psihoerotično razumevanje ove tragedije. Zapravo, Tolstoj i njegovo psihološko i filozofsko shvatanje bili su prvo predstavljenje psihoanalize u istoriji čovečanstva, a naš balet, logično,razvija ono načelo. Siguran sam da najtananji govor tela predstavlja instrumen koji omogućava da se napravi veliki iskorak istraživanju tajne ljudske duše i da se prodre u najdublje nivoe unutrašnjeg sveta ličnosti.

Petar Iljič Čajkovski, iako je često bio inspirisan klasičnom literaturom, nikad nije koristio Tolstojeva dela kao osnovu za libreta svojih baleta i opera. Zbog čega ste se odlučili za njegovu muziku u „Ani Karenjinoj“?

– Samo iz jednog razloga: inspirisaome ja da napravim ovu predstavu. To je jedini mogući motiv koj pokreće koreografa da „obradi“ dela nekog kompozitora. Ali, čak i ako muzikane daje taj kreativnui impuls,ne budi umetničke maštu, to ne znači da ne mogu da je stavim u balet. Kompozitor je uvek koautor koreografa. Po muzici Čajkovskog uradio sam koeografiju za šest predstava.On je jedan od mojih najomiljenijih umetnika. Svoja razmišljanja o sudbini i umetnosti Petra Iljiča predstavio sam u svom novom baletu „Čajkovski. Pro et contra“, čija je premijerno nedavno održana u Sankt Peterburgu.

Postoji mišljenje da „istinsko čitanje literature uvek prevazilazi reči“. Gde je tu mesto i uloga igre i pokreta? Šta Vas privlači baletskim „obradama“ klasičnih književnih dela, koje čine najveći deo repertoara Vaše baletske kuće?

– Za mene balet je nezamisliv bez dramatične osnove, koja je temelj ozbiljnih i intelektualnih ideja. Tuosnovu koreografu mogu dati književna remek-dela. Baveći se knjjiževnšću,ja se ne bavim prepričavanjem teksta, niti pribegevam neverovatnim tumačenjimakoja toliko vole mnogi današnji pozorišni prvaci. Jednostavno nastojim da u velikoj literaturi pronađem nove filozofske i umetničke izraze i lica. Da pokažem ono što je skriveno između redova, a štose može shvatiti samo pomoću magičnog jezika igre. Jane stvaram „obrade“, ali sam otvoren za to da nepoznato učinim poznatim. Bogatstvoi izražajne mogućnosti plesa su jedinstvene, jer nisu ograničene bilo kakvim dogmama i konceptima. Telo sadrži informacije o životu mnogih generacija naših predaka. Plešući, okrećemo se kolektivoj ljudskoj podsvestikoja prevezilazi racionalnost, a ako uspete da pravilno dešifruje emotivne impulse i kodove koje nosi,ta „razmena“ ondapostajete vlasnik jedinstvenog kreativnog arsenala.

Vodite Akademiju za ples, koja ima državnu podršku, zato što ima veliki značaj za kulturni život Petrograda i cele Rusije, jer priprema igrače za 21. vek. Koliko Vam je važan pedagoški rad?

–– Nikad ne bih došao na ideju da osnujem Akademiju da se u svakodnevnom radu ne suočavamo sa akutnim nedostatkom profesionalnih plesača. Generalno, kadrovsko piranje je sada najvažnije. I to ne toliko za ruski i svetski balet, koliko i na mnogim drugim poljima. Na žalost, danas počinje era dilentatizma i amaterizma. I to amaterizma u najširem smislu – ne samo kao manjkaveština i znanja, nego i neodgovornog i čisto potrošačkog odnosa prema svemu što nas okružuje. Tome se može odupreti samo izgradnjom modernog obrazovanja i sistema obuke koji mogu da odgovore na sve izazove. S druge strane, izuzetno je teško učiti nekog ko nema ni najmanjuj unutrašnju potrebu za tim. U okvru naše Akadmeje za ples nastojmo da obrazujemo ne samo profesionalce, nego i misleće, izgrađene ličnosti, koji će biti posvećene stalnom samousavršavanjem. Zbog toga je poseban fokus naše inovativne metodologije obrazovanja na intelektualnom i estetskom razvoju učenika.

Šta znači biti igrač za 21. vek i koliko balet danas koristi druge umetničke izraze, pa i savremenu tehnologiju?

– Tehnološke mogućnosti nisu najvažnije, iako ih ima u predstavama modernog baletskog pozorišta, gde, na primer,telo plesača može da se poveže sa elementima kompjuterske grafike i multimedija. Takve inovacije menjaju opštu sliku o baletu kao konzervativnoj i zatvorenoj umetnosti, kojoj je mesto u muzeju. To je dobro , jer će ples dobijati nove poštovaoce. Stilske nijase takođe nisu odlučujući faktor za plesača 21. veka, koji svakako mora da poseduje različite tehnike i da bude spreman da sprovede svaku kreativnu ideju koreografa. U evoluciji umetničke forme najvažnije je da pratiti evoluciju sadržaja. Drugim rečima, moramo se pitati: kakvim idejama i razmišljanjima pleseč misli danas da utiče na publiku, da li umetnost koju stvar i izvodi odgovaraduhovnom svetu savremenog čoveka. Da li ove predstave imaju semantičku dubinu. Vidim da jedanaspokret često sam sebi svrha, nema dublje emocije. Za mene je to neprihvatljivo zato što sam decenijama stvarao bogatu intelektualnu i psihološki orijetisanu umetnost igre koja bi, nadam se, mogla da se nazove balet 21. veka.

Gde vidite mesto ruskog baleta danas u svetskim okvirima i kako gledate na bućnost baletske umetnost?

– Ruski balet nastavlja da fascinira svet, zato što je nesporno ljudska vrednost. Bez obzira koliko je ozbiljan ili ima spoljne razlike, jezik igre je univerzalni način duhovne komunikacije, spaja ljude i preobražava ih . Dobro znam o čemu govorim, jer u proteklih nekoliko godina naše pozorište posetilo jeSAD, Veliku Britaniju, Francusku, Nemačku…i publika nas je svuda pozdravljala sa oduševljenjem. Siguran sam da je svetska slavu ruskog baleta neprolazna,ali oni koji se danas bave baletom u našoj zemlji ne smeju da se uljuljkujuna slavi,velikim koreografijama i repertoarimakojesu ostavili naši prethodnici, nego moraju i sami da stvaraju nov repertoarkoji će biti tražen u svetu. To je ono što naše pozorišteradi već 40 godina.