Psihologija gomile kao bura: Premijera „Pitera Grajmsa“ Bendžamina Britna u Bavarskoj državnoj operi

Za ovu operu je Britn dobio je narudžbinu od ”Kusevicki fondacije” u januaru 1942. Reč je o Seržu Kusevickom koji je te iste godine u Bostonu dirigovao Britnov „Ratni rekvijem“. Britn je komponovanje naručene opere počeo tek nakon povratka u Englesku, tada pak ruku pod ruku sa libretistom. U svoj dnevnik beleži 27. aprila 1945. ”Acts I II III complete“. Već 1. maja 1945. se otpočelo sa probama za praizvođenje, koje je bilo 7. juna 1945 u Sadler’s Wells Theater. Premijera je bila munjevit uspeh za Bendžamina Britna, osporavanog ali jednog od vodećih kompozitora svoje generacije.

Kada sudska presuda postane i sud glasina, onda preti nesreća. To se zbiva Piteru Grajmsu u istoimenoj operi Bendžamia Britna, čija je premijera bila 6. marta u Bavarskoj državnoj operi u Minehnu. Opera počinje sudskim procesom u kome je izražena sumnja, svedoci pred porotom ispitivani, ali se nije moglo ustanoviti nikakvo pogrešno delovanje okrivljenog. Ipak ustanovljena navodna nevinost okrivljenog će postati pretnja: ”Te stvari će se svedoci zauvek sećati”, poručuje sudija Piteru Grajmsu kao hipoteku. Sa tim moralnim balastom, on neće imati nikakve šanse da vrati svoj ugled, što Grajms ne prihvata i time izaziva svoju sudbinu. Masa je sada protiv jedinke! Piter Grajms iz britanskog malog mesta Aldeburgh na obali mora je ribar koji je sada osumnjičen za smrt mladog ribarskog pomoćnika. Ali sudskom presudom oslobođen je odgovornosti, što seosku zajednicu malog morskog mesta ne zanima, već je naprotiv, shodno intrigama, uverena u njegovu krivicu, čime se hrani mržnja. Ova prva Britnova opera tematizuje mehanizme koji surovo deluju kada se ljudi udruže u masu i dejstvuju protiv individue. To je momenat kada se gubi kontrola i masa postaje bespoštedna kao i morska bura.

Produkciju je režirao Norvežanin Stefan Herhajm i ovo je njegova prva produkcija u ovoj renomiranoj operskoj kući. Glavnu ulogu je pevao Stuart Skelton, a za dirigentskim pultom je stajao Edvard Gardner.

Premijera je počela govorom upravnika opere Serža Dornija koji se obratio publici sa izrazima solidarnosti sa žrtvama i patnjom Ukrajinaca, ali ne i sa ukrajinskom, kako je to na različitim pozornicama u Nemačkoj već intonirano, već evropskom himnom.

Britnova muzika u ovoj operi je opora, neromantična, slika divlje ćudi prirode, bure koja se nemilosrdno upravlja protiv svega ljudskog.
Ulogu Grajmsa je pevao/glumio Stuart Skelton u impresivnoj skali svoje raspolućenosti od bespomoćnosti, sanjarenja do brutalnosti. Samo je seoska učiteljica, koja je i sama autsajder, na njegovoj strani. Rachel Willis-Sørensen pokazuje takvu nežnost prema Grajmsu.

Tema seksualnog zlostavljanja dece lebdi u pozadini ove Britnove opere, kao i u njegovim „The Turn oft he Screw“, „Billy Budd“ i „Dead in Venice“, iako je Briten u svemu bio uzdržan, nikada ekscesivan.

Scenografija je bila poverena Silke Bauer, koja ju je koncipirala kao multifunkcionalni prostor – sala sa pokretnim svodovima koja se, kontekstu saobrazno, preobražava u pab, sudnicu, crkvu ili izvrnuti enterijer broda.

Dirigent Gardner je naglašavao jasne hijerarhijske linije u orkestarskom partu, vajajući slike i psihološka značenja, igru u talasima, onomatopejski simulirajući krikove morskih lasta i galebova. Rečju, jedna grandiozna nova produkcija koju je publika, u gradu koji je otpustio najvećeg dirigenta, nagradila sa zahvalnošću i entuzijazmom burnim ovacijama.