Psoglavci iz zemlje bez imena i malo halala za Šabat: Kritičar danasa o dva filma sa 31. Festivala evropskog filma Palić

Poslednji od Jevreja (Le dernier des Juifs)

režija: Noe Debre
scenario: Noe Debre, Eli Benšimol
zemlja: Francuska, 2024.

Jedna od palićkih diskusija nakon gledanja filma „Proslava“ bila je i koliko je nebalkanskim gledaocima jasno kada se i šta u toj priči dešava.

Scenaristkinja i reditelj (on je, priznaje, bio glavni inicijator postupka) dodali su datume ispred svakog od četiri segmenta, pa zatim na kraju filma i dokumentarne snimke nacizmom oduševljenih hrvatskih seljaka te par istorijskih činjenica preko crnog ekrana.

U romanu (ili, pre, noveli; srpski izdavač Booka) na kojem je zasnovan scenario izbegnute su sve konkretne odrednice, a informisani čitaoci ubeđeni su da je mesto radnje Lika, uglavnom zato što pisac odatle potiče.

Međutim, geografija se sastoji od krša, šumovitih brda i plodne ravnice, dok mi – mada daleko da sam stručan u tom pogledu – deluje da likovi govore diskretnom i literarno veštom mešavinom hrvatskih dijalekata.

Sama „Hrvatska“ se takođe ne pominje, bivajući zamenjena rečju „država“.

Traga se tim putem za univerzalnošću kroz prikaz kulture feudalne potčinjenosti unutar krovno kapitalističke zajednice u prvoj polovini XX veka, te usuda podložnosti ekstremnim ideologijama koji nastaje među na taj način generacijski unesrećenim življem.

Film, kao i roman/novela, počinje u jesen 1945. godine kada se dvadeset-i-nešto-godišnji Mijo (Bernard Tomić) u šumi pored svog sela skriva od OZNA-ških patrola koje tragaju za lokalnim pripadnicima poraženih snaga (Mijo bi, po boji uniforme – što je jasnije naznačenu u predlošku nego u filmu – inicijalno mogao biti pripadnik domobrana, pripojenih ustašama krajem 1944. godine čime su izgubili potencijalno povlašćeni tretman nakon poraza).

Hranu mu na svakih nekoliko dana krišom donosi žena Drenka (mala deca ne znaju šta se sa tatom zbiva) koja ga ubeđuje da se preda i razložno objasni situaciju, a Mijo insisitira na tome da sačeka s tim dok „krv više ne bude vruća“, kao i da se ni u kom slučaju ne sme pominjati njegova povezanost sa već pokojnim Drenkinim bratom Rudom (srpski glumac Nedim Nezirović kao jedini „hardkor“ ustaša kojeg upoznajemo).

Navijamo li za njega, makar iz humanističke sklonosti da se bude na strani progonjenog?

Ili se za Miju može naći i istinsko opravdanje?

A ako je „opravdanje“ pogrešna reč, onda objašnjenje?

Vraćamo se u blisku prošlost 1933. godine, kada takođe neimenovana država, oličena u nevidljivim „žandarmima“ i biciklizovanom dobošaru koji po selima objavljuje bespogovorne ukaze i naređenja, nalaže da se imaju ukloniti svi domaći psi (jer je jedan, negde, ujeo žandarma).

Mijo od oca dobija zadatak da njihovog psa (a zapravo njegovog, i prvu stvar/biće koju Mijo može takvom smatrati) odvede duboko u šumu i ostavi vezanog za drvo kako bi se vukovi pobrinuli za ostalo.

Jer, pušku nemaju, pa bi komšiji moralo da se plati za metak i trud.

Osim što obavlja posao prikazivanja kako osećanje i moralni kompas zauvek trnu i gube se u umu adolescenta, segment uvodi i motiv šume u kojoj sve nestaje, iz koje dolazi opasnost i kojoj se žrtvuje ono najvrednije.

No, u mnogo materijalnijem pogledu društvene piramide, Mijo je od kad je svestan sebe, i od kad seže znana istorija njegove porodice, žrtva velmože/gazde/od sudskih vlasti poslatog žandara.

Konačno, 1941. godine (segment „Proslava“), pojavljuje se nova država koja malom čoveku daje moć i ponos, što jeste večni, univerzalni momenat, i nije ga teško prepoznati, recimo, u sloganu Bregzit kampanje „Take Back Control“.

„Ti, mali čoveče, odjednom postaješ veliki“, struji kroz uzavrelu krv, a Mijina nesreća je što se nalazi u selu sa, ispostaviće se, pogrešne strane istorijskog trenutka, dok nekom njegovom srpskom dvojniku stotinak kilometara istočnije moć daju izaslanici KPJ.

Ekstaza ima odloženo dejstvo, „skidanje“ će biti na drugi način bolno, ali ovisnikova početna unesrećenost je ista, kao i dopaminska injekcija kojoj se ne može odoleti.

Novcem ustrojeni poredak je, stoga, vrhovni zlikovac „Proslave“.

Nekoliko izuzetnih kadrova, kao i opšta atmosfera, ukazuju da reditelj ima izražen talenat za horor.

Ipak, odlučio je da motiv „psoglavaca“, mitskih nemani sa kojima su se Mijini preci herojski razračunavali (nepotpuno uspešno, naravno) ostavi na nivou detalja slagalice, kao što je to učinio i pisac romana/novele.

Ostajući legitimno veran adaptaciji koja služi pojašnjavanju apstraktnosti, i ne rizikujući sa apliciranjem žanrovskih skretanja, ostavlja nas da taj rukavac priključimo pojmovima moći i neprijatelja.

Ne mogavši da ih jasno pronađu i detektuju u svom vidljivom jadu, Mijini savremenici izmaštavaju arhetipove dobra i zla.

Zlo, potom, postaje vrlo stvarno kada ideolozi esktremizmom obogate svoje omamljive govore, da bi nam koncept dobra ostao zauvek nedostupan i mitski.

Zabavna činjenica: Klara Fiolić koja tumači Drenku je, osim što je sposobna glumica, i članica elektro-pop dua „Baby Babilon“ čiji najveći hit ima naslov „Beograd“ a ispovedni refren veli: „I hodam bosa po ulicama Beograda; I ne znam ko sam po ulicama Beograda“.

Naoko frivolan tekst mi u kontekstu razmišljanja o „Proslavi“ stvara sliku svih nas koji tumaramo po mračnim ulicama glavnih gradova naših paradržavica, pa onda ošamućeni zastanemo ispred izloga i u odrazu ugledamo na poznatom nam telu nasađenu glavu zveri.

Zgroženi, odlučujemo da taj psoglavac nismo mi, i da to nije ogledalo već prozor, lako lomljiva opna između nas i nemogućeg zla.

Onda bežimo, nesvesni sebe, bosi, uzalud.

* * *

Glavni junaci filmova „Proslava“ i „Poslednji od Jevreja“ deluju kao opoziti: ustaša i Jevrejin, radnik i lenčuga, poslušnik i pobunjenik, krajnji siromah i skromni finansijski bezbrižnik…

Ono što ih spaja je element bivanja poslednjim predstavnicima svoje grupacije: dok je Mijo jedan od ustaša što se 1945. godine kriju po šumama, uzaludno se spasavajući od patrola obučenih u dugačke crne kožne kapute, Ruben Beliša jeste (uz svoju umiruću majku) poslednji Jevrejin u jednom od pariskih predgradskih kvartova.

Međutim, ključna veza je da i jedan i drugi samo na površini jesu ono za šta ih njihovi (ne)prijatelji smatraju – što ih čini ljudima na klackalici i dramskim junacima prve klase, rizičnim i polemičkim (nije nikakvo čudo, naravno, što nijedan od ova dva kompleksna filma nije „očešan“ nekom nagradom na palićkom festivalu, kada znamo da festivalski žiriji u svoj genetski kod imaju učitano binarno pitanje – da li da izdvoje miljenika publike ili jedno od negledljivih umetničarenja?).

Akutni problem su i sižei fabula u festivalskim programima, te je ne mali broj stručnih i rekreativnih gledalaca odustalo od „Poslednjeg od Jevreja“, pomislivši da će biti izloženi još jednom dvodimenzionalnom patetisanju na holokaust teme (a malo smo i potuljeni antisemiti, nije da nismo).

Film počinje citatom proroka Isaije iz Starog zaveta „Srećni su oni koji čekaju Jehovu“, da bismo odmah potom upoznali – uz pomoć bajkovitog naratorovog glasa – našeg junaka koji svaki dan provodi na isti način, sa jedinim zaduženjem održavanja domaćinstva u kojem glavnu reč vodi njegova cigaretu za cigaretom paleća majka (Anjes Žaui – već tridesetak godina vrlo ozbiljna rediteljka/scenaristkinja/glumica).

Dvadesetšestogodišnji Ruben (Mikael Zindel, kojem u budućnosti sledi možda nemoguć zadatak da nadmaši ovaj fascinantni glumački nastup) u prvoj sceni filma po svakosedmičnom običaju ulazi u lokalnu „košer“ prodavnicu kako bi nabavio namirnice za pripravljanje bogougodnih obroka sa majkom.

Ali, ne lezi Bjelzebuže, ortodoksni vlasnik radnje pakuje svoju robu jer zatvara firmu – stare mušterije su pomrle, a njihova deca se odselila negde gde nema Arapa i crnaca.

Krene naš Ruben sa svojim cegerom na točkićima dalje, ka sledećoj „košer“ prodavnici u kojoj nikada nije bio jer je ko zna gde, pa se zatim zaustavi ispred prodavnice „halal“ hrane.

Jer, da li je „košer“ ili „halal“ u njegovoj svesti nema neke razlike, da bi nam bajkoviti narator otkrio bitan i simpatičan podatak o glavnom liku – njegov život sastoji se od malih laži.

Zaista, kada ga nedugo potom vidimo kako koncentrisano gleda youtube klipove na religijske teme, shvatamo da to radi sa isključivom namerom da sazna kako se zaobilaze običaji i ograničenja.

Neiznenađujuće, rana poslepodneva Ruben često provodi kod komšinice Arapkinje sa kojom se „kreše“ dok je njen muž na poslu.

Seks ne vidimo, mada zaključujemo da uopšte nije loš, dok im se pridružujemo u post ili predkoitalnim razgovorima koji prikazuju lep, iskren i obostrano zadovoljavajući ljudski odnos pun poštovanja i zezanja što ne vodi nikuda.

Komšije, pomenuti Arapi i crnci Rubenovih godina, primećuju da je „ovaj tip mnogo čudan“, ali ne čudan na način verskog suparnika, već osećaju da je Ruben apsolutni pojedinac, i kada bi bili povlašćeni finim obrazovanjem, definisali bi ga kao jurodivog Oblomova ili zavodljivo prevrtrljivog Kandida.

Ruben, naime, ne radi ništa i ima nameru da tako i ostane, i to ne zato što je istinski lenj, već zato što ne vidi poentu – majka i on imaju dovoljno sredstava za životarenje (otac, rabin, da se pretpostaviti, šalje alimentaciju) problem seksa je, videli smo, rešio, a, iako nema u svom okruženju osobu koja bi se konvencionalno nazvala prijateljem, razgovara sa svima jer vremena barem ima na pretek.

Da je reditelj odlučio da i vizuelno prikaže naratora on bi nesumnjivo dobio nekakvu neočekivanu formu, što me odvodi ka asocijaciji na njegovog dramskog kolegu, kauboja iz „Velikog Lebovskog“ koji na kraju filma veli: „Nalazim utehu u tome što znam da je on tu, i živi lagano za nas, grešnike“.

Ipak, Ruben nema kuglanu, nema Voltera i Donija, i jedino majka koja će manje ili više uskoro da umre zadržava ga tu gde jeste.

On će nastaviti dalje, negde, a tokom filma vidimo pokušaje da sa pridruži rođaku, putujućem prodavcu filtera za vodu (ostvarivanje kontakta sa kupcima Rubenu ide toliko dobro da šteti zaradi), odbijanje poslovne ponude da bude domar provincijske sinagoge, daleko od prigradskih „nevjera“, te poluzainteresovano apliciranje za selidbu u Izrael gde bi ga čekala vojna karijera (scena časa „krav mage“, brzinski pokušaj pripreme za novi život, gotovo je genijalna).

„Poslednji od Jevreja“ je film varljivog naslova koji nam, zapravo, daje romantični uvid u svet poslednjeg čoveka koji ne pripada ničemu i nikome.

Autor filma i tome pristupa višeslojno, mešajući filozofsku ideju sa materijalnom postavkom – majka je alžirska Jevrejka, navodno ortodoksna do srži i na sve druge načine ispravna pripadnica svog naroda, koja u poslednjem trenutku pred smrt kaže: „Znaš da mi nedostaje život sa Arapima? Nekako je bilo…“

Kraja izjave ne može biti, pošto osećaj ne poznaje epilog.

Najbolji je to film koji sam gledao na Paliću, a takođe sadrži i najpotresniju scenu.

Po običaju sam se u festivalskim programima nagledao svakakvih patnji i silovanja, pa ipak ništa od toga nije prišlo sceni u kojoj noćni provalnici obijaju vrata Rubenovog stana (čuje se šapat, „Jevreji su, mora da imaju neke sakrivene pare“).

Ruben, zatim, kotrlja stalak za kapute do vrata spavaće sobe, provuče se kroz kapute i uđe u sobu čija se vrata više ne razaznaju, gde će tiho sačekati da opasnost prođe.

Sakrio se, sasvim instinktivno, na jedan od načina na koji su to radili njegovi sunarodnici pre osamdesetak godina, a težina scene nalazi se u shvatanju da će ovaj svet učiniti sve što je u njegovoj moći da ugazi naš status nepripadajućeg pojedinca.

Kako god, uzvišeno je boriti se, možda ne toliko predano kao Ruben ili Ortak iz „Lebovskog“, ali boriti se.

Za sve ostale grešnike; a pomalo i preventivno, da ne bismo prošli kao Mijo.