Publika se prepoznaje na sceni

To je bilo sve što je publika u Mladenovcu znala o novom autorskom projektu Predraga Štrpca i ansambla Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada koje je prvi put učestvovalo u festivalskoj selekciji. Pošto su smehom i dugim aplauzom ispratili „Presrećne ljude“ koji od premijere u februaru usrećuju uglavnom publiku novosadske Kamerne scene, jasno je da su, prepoznajući se, odgovorili izazovu aktuelne teme – frustracijama. Tekst drame nastajao je, po zadacima reditelja, iz sirove dramske strukture, a pisali su ga sami glumci – Milovan Filipović, Sonja Damjanović, Nebojša Savić, Sanja Mikitišin, Miroslav Fabri i Lidija Stevanović. Lične i priče znanih ljudi postajale su etalon za igru, pa su scene nastajale kroz zajednički rad. One su niska teorijskih definicija frustracije, njenih uzroka, posledica i situacija u kojima kulminira kao otpor, fobija, dijagnoza, interakcija. Inscenacija različitih situacija, sa ciljem da se osveste strahovi, nalazi uporište u slučajnom odabiru gledalaca koje glumci izvode na scenu. I to, uz niz komičnih situacija kojima se oponaša histerija ili fobičnost svakodnevnog ličnog i političkog života, rezultira burleskom. Glumci i pitaju i odgovaraju kako na nas utiču kritike, agresivno ponašanje, strah od nepriznavanja. Kojim modelima ponašanja se branimo, od čega zaziremo.

– Komad ne veliča sindrom porodične ili političke žrtve, već pojedincu nameće pitanje odgovornosti. Utičemo onim delom svesti kojim možemo da utičemo na sreću jer čovek je sam sebi i prijatelj i neprijatelj. Mi im poručujemo da mnogo bolje vide sami sebe. Jeste teško, ali nije neostvarivo – kaže reditelj Predrag Štrbac poznat po tome što svoje režije usmerava na rad sa glumcima. Da li ovakvom podelom zadataka rasklapa dramaturški koncept?

– Ako zaronimo u istoriju teatra, ono što mi podrazumevamo standardom potiče iz 18. veka i kasnije. Ovo je samo jedan od mogućih načina rada. Nisam insistirao da glumci budu dramski pisci. Samo su tekst (pro)živeli drugačije jer je nastao iz njihovog pera, njihove duše i stoje iza njega sto posto. Mislim da ne postoji podela na rediteljski, glumački ili teatar pisca. Postoji samo pozorište. Rediteljski koncept nije nužno i rediteljski teatar. Iz njega se samo kreće na jedno putovanje koje se zove proces stvaranja predstave – kaže Štrbac, stalni reditelj Srpskog narodnog pozorišta, autor više od 40 postavki na gotovo svim srpskim scenama, poznat najširoj publici po režijama komada „Ivanov“, „Kokoška“, „Disko svinje“. On se iz Mladenovca sa delom novosadskog ansambla uputio u Sombor gde se za početak novembra sprema koprodukcijski projekat „Saloma Reloaded“ po tekstu Oskara Vajlda. „Presrećni ljudi“ još nemaju zakazano gostovanje u Beogradu.

Festival mladima

U duhu nekadašnje tradicije amaterizma, u Centru za kulturu između dva festivala počeo je sa radom Dramski studio glumice Sanje Petrović „Arlekino – burleska“. Studio okuplja oko 40 najmlađih polaznika koji na festivalu učestvuju sa predstavom „Ana je.. Ana je .. Ana“. Prati ih izložba pozorišnog kostima likovne radionice namenjene deci starijeg osnovnoškolskog uzrasta, koju vodi Sandra Tagić. Cilj radionice je da se deca uključe u pozorišni život preko upoznavanja sa različitim elementima pozorišta. „Sve to savršeno se uklopilo u osnovnu ideju Centra, edukaciju“ – kaže direktor Nenad Ljubenović, koji veruje da je najvažnije mladima dati šansu da stiču znanja. „Uloga ovakve institucije nije da živi odvojen, već život za sredinu u kojoj se nalazi. Da publika Centar oseća kao svoj prostor znanja, igre i zabave dokazuje sve veći broj učesnika u sadržajima.“ Po rečima Ljubenovića, podmlađena je i publika Pozorišnog festivala koji je list Danas prošle godine uvrstio među deset najznačajnijih pozorišnih festivala u Srbiji.