Pula, ta naša filmska domovina: Zašto je nekada najslavniji festival i danas važan, i kako se opire političkom ključu?

„Bila je 1974. godina. Većina se vas tada nije rodila, a jedan je klinac, filmski amater dobio za nagradu sedam dana boravka u Puli. Došao je u Pulu u kojoj su igrali veliki filmovi, a Pula je okupljala te godine velika imena poput Krsta Papića, Saše Petrovića, Dušana Makavejeva, Živojina Pavlovića, Puriše Đorđevića i drugih. Taj se klinac tog ljeta zarazio filmom i taj je klinac danas pred vama u malo ostarjelom obliku“, rekao je Grlić proglašavajući 71. Pulu, dok su na velikom platnu promicale scene i glumci iz njegovih antologijskih ostvarenja.

Uz vatromet i baklje koje su „zapalile“ zidine Arene, i naslovnu numeru iz njegovog istoimenog filma „Samo jednom se ljubi“ (u pratnji gitare nadahnuto je pevao Sergej Božić), publika je burnim ovacijama odavala počast Mladenu Budiščaku, Jagodi Kaloper, Radetu Šerbedžiji, Aleksandru Berčeku, Mikiju Manojloviću, Vladici Milosavljević, Zijahu Sokoloviću, Miri Furlan, Semki Sokolović Bertok, Bogdanu Dikliću, Vitomiru Lončaru, Bati Živojinoviću, Nebojši Glogovcu koji je kao Vjekoslav Kralj, profesor istorije, homoseksualac, transvestit, hrvatski nacionalista i sin ustaše, 2017. osvojio Zlatnu Arenu za najbolju mušku ulogu u Grlićevom „Ustavu Republike Hrvatske“…

Zato je Pula i danas velika i važna, i zato pogled iz daljine da je ovaj vremeplov na otvaranju festivala možda bio pomalo patetičan i sa sentimentom, daje samo privid. Pravi utisak je što su beskompromisni filmski autori, subverzivni i kritički hroničari svog vremena, kao što su to Mak, Papić, Žika Pavlović… kojima pripada i Grlić, i dalje u Puli.

U njegovom ljubavnom trileru „Svemu dođe kraj“ (scenario potpisuje zajedno s Antom Tomićem), koji je, zapravo, duboka, hirurški precizna, beskompromisna i bespoštedna kritika hrvatske stvarnosti poslednjih decenija, niko nije sasvim čist i nevin.

Advokat Maks Pinter kaže radnicima koji su ostali bez ičega, opljačkani kriminalnom privatizacijom: „Decenijama glasate za HDZ, i što hoćete sada!“. Ili, „Bio je rat, svatko je otimao ono što je stigao“.  A Dinko Horvat, duboko ušančen u vlast i u sistem, koji objašnjava „da kad kupiš pet sudija, šestog dobiješ za džabe“, nije samo moćni „kontroverzni“ biznismen nego i ubica.

Za bravoruzno izvođenje njegovog lika naš glumac Boris Isaković dobio je Zlatnu Arenu za najbolju sporednu mušku ulogu.

Da li iko, čak i u najoptimističnijim snovima, može da zamisli da bi kritičke filmove kakve je Grlić napravio poslednjih godina o hrvatskom društvu uopšte mogao da snimi neki naš reditelj o Srbiji?

A tek nastupi Rajka Grlića u javnosti i njegovi kritički komentari i tekstovi o HDZ-u još od devedesetih godina do danas! Pa na reditelja Gorana Markovića, s najvećom agresijom i prostotom, obrušila se pre tri godine cela srpska Vlada, i mimo svih zakona zaustavila njegov novi film „Doktor D.“,  jer je u liku glavnog junaka tog scenarija, kako se ispostavilo, „prepoznala“ ratnog zločinca Radovana Karadžića.

Da li bi Markoviću neki naš državni festival danas smeo da otvori „zeleno svetlo“ kakvo Grlić ima u Puli?

A u gledalištu u Areni, na premijeri Grlićevog filma „Svemu dođe kraj“, bila je i hrvatska ministarka kulture i medija Nina Obuljen Koržinek, inače visoko rangirana članica HDZ -a.

Setimo se i nekih drugih autora, rediteljke Dane Budisavljević, njen „Dnevnik Diane Budisavljević“, koji govori o herojskim podvizima austrijske aktivistkinje koja je iz užasa ustaških logora spasavala srpsku decu, sa pet Zlatnih Arena bio je apsolutni pobednik 66. Pulskog festivala.

Iz naše mračne perspektive, u kojoj niko ko se javno ne prikloni nebeskom carstvu SNS vlasti nema šanse ni da postavi kameru, a kamoli da stigne do festivala, Pula ne samo da iza sebe ima slavnu prošlost, nego ima i budućnost.

Posle lutanja i turbulencija devedesetih godina, ovaj festival, može se reći, opet nastoji da postane filmska domovina za beskompromisne stvaraoce sa ovog prostora.

Naravno, nije lako ni Grlić prolazio sa svojim filmovima – sa „Ustavom Republike Hrvatske“ tri puta je odbijen na konkursu Hrvatskog audio-vizuelnog centra, a sa „Svemu dođe kraj“ dva puta.

I ti filmovi su nagrađeni u Puli, možda su im neke nagrade po političkom „ključu“ i oduzete, ali Rajko Grlić je već sam po sebi toliko veliki, da ga ni jedna nagrada više ne može učiniti većim. A veliki je i Pulski festival, i ozbiljno je zakoračio u osmu deceniju. Navijamo da tako nastavi i da opstane na tom putu…