Putopis ili roman

Neko će reći da je to nasleđe iz epohe kolonijalnih osvajanja, a možda je, u stvari, taj izazov pojačan kod ostrvskog stanovništva, kao potreba za čvršćim vezivanjem za kopno. Srećna je podudarnost, međutim, da je među tim zanesenim i ludo neustrašivim osvajačima daljina uvek bilo vrhunskih pisaca. Teško je među njima naći nekog da nije pisao i knjige inspirisane putovanjima ili boravkom na strani, sve od Defoa do Lorensa Darela, Somerseta Moma, Rebeke Vest ili Vistana Hju Odna, Džen Moris i Brusa Četvina, da pomenem samo neke od njih. Ti pisci pikarske vokacije i autentične čežnje za nepoznatim obogatili su putopisnu prozu i uzdigli je do ozbiljne književne vrste. U putopis, kod Engleza izrazito popularan književni rod, slobodno su ugradili antropološki i etnografski diskurs, istoriografski pristup i podatak, naučne činjenice o prirodi, lingvistička znanja, sociološku raspravu, psihologiju, polemični stav, zaplet priče, a naročito ironiju i duhovitu satiru.

Osim toga, ti pisci su putopisnu naraciju obogatili najfinijim engleskim humorom u kojem šala nikad nije upotrebljena samo da zasmeje, već da izoštri obris zapaženog, istakne suštinu i sažme suvišna objašnjenja. Sve se to vidi već u putopisnim tekstovima Defoa (čak i njegov roman „Robinzon Kruso“ često navode pod tom odrednicom). Danijel Defo spada i među prve ozbiljne engleske putopisce, a smatra se i začetnikom žurnalizma. Kad malo bolje sagledamo njegov životni put, možemo ga slobodno nazvati putnikom kroz sopstvenu biografiju. Iako školovan za protestantskog sveštenika, najmanje je služio u tom zvanju. Bio je trgovac tekstilom, bankrot u tom poslu, borac u prevratničkoj struji za ustoličenje kralja Viljema Oranskog, pisac pamfleta, zbog čega ga je anglikanska crkva stavila na stub srama, a zatim u zatvor, plaćeni špijun u službi grofa od Oksforda, pokretač, urednik i tekstopisac novina Revija, a onda ponovo zatvorenik zbog oštrih napada na vigovce i njihovu politiku. Uz sve te vrtoglave promene i nedaće, stigao je da napiše oko petsto knjiga, članaka i pamfleta. Na sreću, deset poslednjih godina života posvetio je isključivo beletristici i putopisnoj prozi, i napisao uglavnom one knjige po kojima ga danas znamo: nekoliko romana, među njima nezaobilaznog „Robinzona“ i „Mol Flanders“, kao i putopise „Putovanje po Britanskom ostrvu“ i „London, grad koji napreduje najviše na svetu“, a i oni se takođe mogu nazvati romanima.

Ništa manje nije zanimljiva ni nomadska lična karta i mapa života i nemira dva veka mlađeg Brusa Četvina, nesuđenog glumca, samoukog eksperta za antikvitete čuvene kuće Sotbi, urednika kulturne rubrike Sandi tajmsa, estete, hipohondra, fotografa, strasnog čitača, znalca istorije, agnostika koji je pred smrt prešao u pravoslavlje, nezadrživog lutalice koji je kao kakav mitski vetar provihorio najzanimljivijim delovima planete, i uz sve to, kultnog evropskog prozaiste druge polovine prošlog veka.

Autorka je književnica i rediteljka čija je knjiga „Putovanje u putopis“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs