Radimo bez kiseonika

Dugo godina se o tome ćuti i priča uglavnom po hodnicima i jako sam srećna što su moje kolege odlučile da prekinu tišinu i što su spremni da se izbore do kraja u interesu nacionalnog teatra – kaže glumica Olga Odanović. Ona nikako ne može da razume, kako kaže, jednu stvar, a to je da čovek koji vidi da kuća ne funkcioniše onako kako bi trebalo ništa ne preduzima.

– Pa, pogledajte sva druga gradska pozorišta u Beogradu, Beogradsko dramsko, Atelje, uđite u njihove sale, u njihove garderobe, u njihove toalete, u funduse gde se drže kostimi. Milina je da uđete u takvu zgradu, radost da tu igrate predstavu. Mi nemamo nikakve uslove. Radimo bez kiseonika, to vam odgovorno tvrdim. Ja sam u junu mesecu htela da padnem u nesvest na Maloj sceni koja nije pipnuta godinama, gde nemate vazduha, gde se smrad širi po hodnicima. Imam nagon za povraćanjem dok igram, pa je li to ljudski? U frizeraju ljudi godinama kukaju da nemaju sunđere, da nemaju ukosnice. To možda zvuči banalno, ali mi bez tih stvari ne možemo da funkcionišemo. Da li je normalno da se ne počisti ispod već pomenute Male scene i da pacovi prolaze hodnicima po Narodnom pozorištu, treba li svi da se razbolimo? – pita se Olga Odanović. Prema njenim rečima, smena Željka Hubača je bila samo inicijalna kapisla da se otvori Pandorina kutija i pokuljaju problemi koji su se godinama taložili i potiskivali.

– Mnogo dugo se ćuti. Ja sve razumem, ljudi se i plaše, ali šta mi možemo da izgubimo. Ne možemo ništa, možemo samo da dobijemo – smatra Odanović. Upitana da li se iznenadila što upravnik ne želi da podnese ostavku kaže:

– To je legitimno, ali ja ne bih mogla da uđem u zgradu Narodnog pozorišta, a da znam da me ansambl neće.

Odanović kaže da zbog situacije u Narodnom pozorištu često plače i da se naročito loše osećala nedavno kada je 150. jubilarni put igrala „Ministarku“.

– Te večeri sam se osećala užasno. Smatrala sam da predstava ne treba da se igra. Nisam želela da učestvujem u otvaranju Velike scene koja uopšte nije renovirana. Kakve su to budalaštine i neistine, kakve su to manipulacije, o čemu se tu radi? Da izlazimo na scenu i pravimo se da je sve okej, a ništa nije okej. Da stvaramo privid da sve funkcioniše potpuno normalno, da se igraju predstave? Pa, ne mogu da se igraju. Evo, dramske predstave se sigurno neće igrati ukoliko upravnik ne podnese ostavku do 6. novembra. Mi ćemo biti strpljivi i istrajaćemo. Ne radi se o ovom trenutku. Ja za tri-četiri godine idem u penziju, ali valjda je Narodno pozorište kuća od nacionalnog značaja, valjda to ostaje Beogradu, našoj kulturi, valjda se borimo za bolju budućnost naših mlađih kolega. Dejan Savić zaista ima dovoljno godina da se ponaša pristojno prema ljudima koji rade u ovoj kući. Zar nije ljudski da kaže izvinite, ja odlazim – zaključuje Olga Odanović.