Radko Polič: Daj bože da u Srbiji pobedi neko drugi i da se rešite Vučićeve katastrofalne vlasti

– Jako sam tužan zbog svega što se događa – imamo opet novi rat u Evropi, opet je svet raspolućen i u histeriji sopstvenih interesa i moći, dok ljudi koje niko ništa nije pitao stradaju, a oni koji povlače „konce“ i organizuju te političke i ratne igre govore da ratuju za „njihovu bolju budućnost“. Užas jedan od cinizma! Ali, čovek ništa nije naučio od istorije i izgleda da nikada neće, i danas živimo strašno surovo i ubrzano vreme. Čitavo čovečanstvo je gurnuto u jedno lutkarsko pozorište u kojem su obični ljudi samo marionete u rukama moćnika. Pratim sve i stalno se nerviram, čitam i beogradsku štampu, i mnogo je stvari koje me rastužuju. Žao mi je i što nisam došao na Fest, znam da je u toku, i voleo bih da sam u Beogradu, ali zdravlje mi ne dozvoljava da bilo gde putujem iz Ljubljane – kaže za Danas legendarni jugoslovenski i slovenački glumac Radko Polič, koga smo u našim bioskopima poslednji put gledali prošle godine, u filmu „Ja sam Frenk“, drami o postkomunističkoj Sloveniji reditelja Metoda Peveca, koja je tamo zabeležila rekordnu gledanost.

A na opasku da je u programu Festa bio 2013, sa ostvarenjem Gorana Markovića „Falsifikator“, u kojem je igrao Tita, Polič ističe da se sa velikom setom i radošću seća snimanja ovog filma.

– Sa Goranom sam radio i „Tajvansku kanastu“, i uvek su bila divna ta naša druženja. Snimao sam širom velike Jugoslavije, a i posle, kad smo napravili ove svoje klaustrofobične državice. Ono što je jako dobro i što me raduje je to što se poslednjih godina šira saradnja filmskih umetnika obnovila. Prave se regionalne koprodukcije sa „mešovitim“ glumačkim ekipama i filmskim radnicima, što je bio koncept jugoslovenske kinematografije i kulture, i to je sjajno. Ali, nije se sve tako fino obnovilo posle devedesetih godina. Ratovi nas nisu uništili, nego su nas ubili u dušu, u srce. Ostavili su duboke rane, i te posledice su i danas vrlo žive i katastrofalne. Meni se čini da smo još zajedno, imam taj osećaj, nisam pristao da „menjam zastave kao prljave gaće“, kako je govorio moj veliki prijatelj, reditelj Živojin Pavlović, i uvek ću govoriti da sam Jugosloven. Ali, mnogi ljudi su stradali zbog tih ratova i iza njih je ostala ogromna gorčina i tuga, zato sam toliko uznemiren i tužan zbog onoga što se događa između ukrajinskog i ruskog naroda. Političari posle rata potpišu neke svoje papire i idu dalje, život se nastavlja, a ljudima ostane međusobna mržnja zbog zla i patnje koje su doživeli – ističe glumac koji je obeležio i postjugoslovenski film.

Na naše pitanje kako se na ovom našem prostoru nastavio život i gde smo danas, Polič ističe da smo svi u velikim problemima.

– Slovenija je u govnima, i kod nas su uskoro izbori, kako je Janez Janša postao predsednik vlade otišli smo dođavola, i nadam se da će na vlast da dođe neko drugi da nas izvuče iz toga. Srbija je u daleko većim i težim govnima, Vučić je uz Miloševića najveća katastrofa koja vam se desila posle Drugog svetskog rata. Znamo čiji je đak bio Vučić, i ne može da nas zavara da se promenio i da je sada neko dugi. A to što čitam u beogradskoj štampi i gledam na televizijama nema veze sa mozgom, toliko užasa ne može da se smisli ni u najstrašnijim snovima, i moraš biti teška budala da bi o tome uopšte govorio. Daj bože da u Srbiji pobedi neko drugi i da se rešite Vučićeve vlasti. I ostale državice su u teškim problemima i govnima, vidimo šta se događa u Hrvatskoj, a u BiH izgleda samo što ne počne rat – kaže Polič, dodajući da njemu sve to vrlo teško pada i da je zabrinut, jer voli ovaj prostor i ima brojna prijateljstva koja su ostala večna, bez obzira na međusobnu mržnju kojom nas „pumpaju“ političari.

– Pre tri-četiri meseca dobio sam ponudu iz Beograda za jedan film i TV seriju, ali sam morao da odbijem. Ne smem da mrdnem iz LJubljane, dvadeset četiri sata sam na kiseoniku, a na svakih šest sati se inhaliram da bih uneo lek kako bi mi pluća uopšte radila. Imam šest stentova na srcu i po tome sam rekorder u Sloveniji, a možda i šire.

Jedino što sam prihvatio je da igram starca u novom filmu Žige Virca, sjajnog slovenačkog reditelja koji je puno radio po svetu i bio kandidovan za Oskar. Možda će mi to biti i zadnja uloga. A moja najveća boljka je to što ne mogu da dođem u Beograd. To je grad mog srca, iako ni on nije ono što je bio, a u srcu mi je tako duboko još samo Dubrovnik. Sanjam da dođem u moju omiljenu ulicu, Gospodar Jevremovu na Dorćolu, gde sam nekada odrastao, da prošetam Kalemegdanom koji se nije promenio, i da se sretnem sa prijateljima. Moja porodica je izbegla u Beograd odmah posle oslobođenja 1946, bio sam četvorogodišnje dete, i na Dorćolu smo sa malim pauzama ostali do moje petnaeste godine. Želeo sam tu da upišem akademiju, ali sam zbog oca ostao u Ljubljani. Na njegovom spomeniku piše „ćale“ – seća se „beogradski“ glumac, kako ga već decenijama doživljava naša publika, koji je u pozorišne i filmske antalogije ovog prostora ušao sa više od 160 uloga, Zlatnom arenom u Puli, nagradom u Moskvi, “Carom Konstantinom” na Niškim susretima glumaca, tri „Prešernove nagrade“ i drugim brojnim priznanjima.

Za uspomenama na Beograd, Dubrovnik i Stradun, u koje je ostao zaljubljen, Radku Poliču danas, kako kaže, kane suza.

„Dopisivane“ laži o Radetu Šerbedžiji

Jedan od glavnih povoda za ovaj razgovor ipak je, kako navodi, autobiografska knjiga Mire Furlan „Voli me više od svega na svetu“, u izdanju zagrebačke „Frakture“, koja je u celom regionu preko noći postala „meta“.

U poglavlju „Medeja“ prema rečima Radka Poliča stoji gomila laži o Radetu Šerbedžiji, Lenki Udovički i njemu, vezanih za rad na istoimenoj predstavi koju su tokom leta 2002. radili na Brionima.

Medeja je bila i prva uloga kojom se Mira Furlan vratila na hrvatsku scenu posle emigracije u Ameriku.

– Poznajem Miru decenijama, bili smo u prijateljstvu još od 1980. i njene prve veće pozorišne uloge, kada smo igrali u „Gloriji“ u režiji Georgija Para na Dubrovačkim igrama. Zato nikako ne mogu verujem da je ona mogla da napiše da su je Šerbedžija i rediteljka „Medeje“ Lenka Udovički, njegova žena, maltretirali i vređali tokom rada na predstavi, jer se tako nešto nije ni u nijansama dogodilo. Naprotiv! Znam pouzdano, jer sam od početka rada bio uključen u ovu predstavu. Čitajući poglavlje „Medeja“ imao sam utisak da uopšte nisam bio učesnik rada na ovoj predstavi, da sam ja to samo sanjao ili halucinirao, jer nijedan jedini momenat iz tog horor filma nisam mogao da prepoznam. Ima tu mnogo zbrkanih stvari – Mira je sa sinom najpre došla kod Radeta i Lenke, okupio nas je kod njih u Barbarigi, bilo nam je divno, odatle smo otišli na Brione, a to se u ovom poglavlju ne pominje. Drugo, ako su je oni toliko maltretirali i ponižavali, kako je ostala da igra u „Medeji“ do 2004, a ja sam u predstavu „uskočio“ 2003, umesto Borisa Kavace i dobro se sećam svega. U knjizi piše da sam jedino ja bio uz nju i da sam je spasavao od Radeta i Lenke, a ja ne mogu da verujem da sam tako nešto bitno mogao da zaboravim! Tu je i pitanje kako je Mira posle svih tih nebuloznih stvari i svađa na Brionima, 2017. prihvatila da igramo u predstavi „Ko se boji Virdžije Vulf“ u Rijeci, i Rade je bio tamo, intenzivno su se družili, a ja sam iz zdravstvenih razloga morao da odustanem. Tu je i pismo pisano njenom rukom koje je Rade objavio, upravo zbog neistinitih stvari koje stoje u poglavlju „Medeja“, koje svedoči da su do kraja ostali veliki prijatelji. Imam, dakle, puno razloga da mislim da Mira nije napisala ovo poglavlje, da ga je neko, ko zna zbog čega, izmenio ili „dopisao“. Odgovor na to može da nam da jedino Mira, koje nažalost više nema, koju mnogo volim, i koja je među onim žrtvama naših ratova iz devedesetih. Da nije morala da beži u Ameriku sa mužem Goranom Gajićem, rediteljem, njena autobiografija bi bila daleko, daleko srećnija i drugačija – objašnjava Radko Polič.