Radmila Lazić: Žene se tretiraju kao pastorke književnosti

U izboru pesnikinje Radmile Lazić, a u prevodu Dubravke Sužnjević, pred čitaocima na celokupnom španskom govornom području naći će se 17 autorki koje su obeležile domaće stvaralaštvo s početka 21. veka. To su: Nina Živančević, Snežana Minić, Jelena Lengold, Danica Vukićević, Marija Midžović, Dragica Stojanović, Marija Knežević, Jelena Marinkov, Vladislava Vojinović, Dejana Nikolić, Ana Ristović, Nataša Žižović, Milena Mrković, Ana Seferović, Dragana Mladenović, Maja Solar, Čarna Popović.

– Ideje ove vrste obično dolaze spolja. Naime, meksička izdavačka kuća Vaso Roto je 2016. godine pokrenula ediciju antologijskog predstavljanja ženske poezije. Najpre su objavljene antologije Meksika, Španije i Kolumbije, i, kako su ove antologije bile dobro prihvaćene, urednice su odlučile da ediciju prošire tako što će predstaviti manje poznatu poeziju sa evropskog kontinenta. Izabrale su Portugal, Rumuniju, Češku, Srbiju i Poljsku. Kako u Meksiku već trideset godina živi naša sunarodnica Dubravka Sužnjević, prevoditeljka, koja je prevela dela više naših istaknutih proznih autora, ali i celokupnu poeziju Vaska Pope, povereno joj je da odabere autora koji bi napravio izbor iz poezije savremenih srpskih pesnikinja. Pošto sam ja još 2000. godine priredila prvu antologiju savremene ženske poezije u Srbiji „Mačke ne idu u raj“, koja je u međuvremenu postala relevantna antologija, pa je uvrštena i u program Filološkog fakulteta na katedri za srpski jezik i književnost – nekako je bilo logično da ja dobijem ovaj zadatak – priča u razgovoru za Danas Radmila Lazić.

* Koliko su Hispanoamerikanci i Španci upoznati sa našom poezijom i pojedinim ženskim autorima?

– Naša poezija je gotovo nepoznata na širem španskom govornom području, zato su i zainteresovani da nas bolje upoznaju. No, predstaviti pesničko stvaralaštvo jedne zemlje u novoj sredini, sasvim se razlikuje od predstavljanja iste poezije u sopstvenoj zemlji. Radeći na ovoj antologiji morala sam u uvodnom tekstu mnogo toga da objasnim i približim stranom čitaocu, od društvenih, kulturnih, istorijskih okolnosti, do položaja žena i njihovih prava i mogućnost da pišu i objavljuju. Takođe, kakav su status imale naše prethodnice, kako je njihova poezija bila prihvaćena u okviru srpskog kanona. Pojasniti neke okolnosti, recimo, zašto nema nijedne zabeležene pesnikinje između 14. i 19. veka, kada je u stvari Srbija bila pod osmanskom imperijom – što ne moraju znati čitaoci izvan Srbije. Sve ovo mi se činilo neophodno da bi se imao uvid u naš kulturni milje, i da bi se shvatio današnji kontekst u kome stvaraju pesnikinje koje sam izabrala.

* Čime ste se vodili u izboru autorki? Čini se da su sve veoma različite u stilu, jeziku, po temama o kojima pišu…

– Srpska ženska poezija nije homogena, odnosno istorodna, iako su autorke istoga roda. Nju karakteriše poetički pluralizam, kao i polifoničan pesnički izraz. Zato se nisam odlučila samo za jedan poetički pravac, već sam odabrala najizrazitije, autentične, predstavnice različitih poetika i strategija pisanja. Od, recimo, obnove lirske pesme do hibridnih pesničkih tvorevina. Od pesnikinja koje pišu narativnu poeziju, do onih koje pišu diskurzivnu ili multidiskurzivnu. Od pseudoispovedne poezije do one koja govori iz pozicije lirskog junaka/junakinje. Tematska raznolikost je poželjna, ali suštinski teme i motivi nisu bitni za poeziju, bitno je kako se taj pesnički materijal upotrebljava. Jer poezija uglavnom nastaje od nepoetskog materijala i stvar je umeća kako će se on transponovati da od njega nastane poezija. Jezik koji upotrebljavaju ove pesnikinje je takođe različit, neke od njih pišu sofisticiranim, redukovanim jezikom, druge koriste govorni jezik, neke od njih opet koriste kolokvijalni, jezik ulice. Sve je to ženska srpska  poezija u postmodernoj epohi – koja dozvoljava sve mene i čija je jedina konstanta promenljivost. Otuda bi svaka homogenizacije srpske ženske poezije bila veštačka, i štetna.

* Savremene pesnikinje, kako kažete u uvodom tekstu, „uvek pišu o onome što ih se tiče, a ne po zadatku društva ili književne istorije – čemu su skloni muški autori“. Da li su autorke promenile tokove srpske poezije?

– One ih neizbežno menjaju, ali da li će biti prihvaćene i priznate kao ravnopravni deo srpskog pesničkog korpusa više zavisi od onih koji imaju kulturološku i književnu moć nego od njihove poezije. Srpske pesnikinje su tokom poslednjih trideset godina vidno promenile pesnički diskurs unoseći u njega živ materijal, rušeći mnoge tabue, društvene i književne. Njihova poezija je oslobođena poetskog dekora koji je nekada imala srpska ženska poezija, ali i uzvišene a prazne pesničke retorike od koje pate muški autori pišući poeziju takozvanog „velikog gesta“, govoreći iz svešteničke pozicije u ime večne istine i vrhovnog načela, u ime nacije i sl. One su koncentrisane na sopstvene svetove, stvarne ili onostrane, na egzistenciju, na život i njegove posledice. Osim toga žene su oslobodile našu poeziju puritanstva rušeći tabue vezane za telo i seksualnost. Naši pesnici su konzervativni, zato je njihova poezija većma konvencionalna, kurtoazna kao poezija devetnaestog veka. Da, pesnikinje pišu o onome što ih se tiče, zato što pišu iz neminovne potrebe, dok pesnici pišu iz ambicije da uspostave kontinuitet sa nacionalno-mitološko-folklornom pesničkom tradicijom, odnosno kanonom, jer se samo tako ulazi u književnu istoriju, a i u SANU. Pesnikinje modernističke i postmodernističke orijentacije nemaju taj čip u glavi, za ostale ne garantujem.

* Od 14. do 20. veka u srpskom književnom kanonu postoji samo sedam pesnikinja. Poslednjih godina se čini da žene daleko više pišu i objavljuju poeziju (posebno one u 20-im i 30-im). Kako vam se čini taj preokret? Da li je pozicija pesnikinja još uvek autsajderska i da li će autorke svoje zaslužno mesto u srpskoj književnost dobiti prvo u poeziji?

– Lepo je i tačno rekla Vladislava Petković Gordić: „Književni kanon žensko stvaralaštvo još uvek tretira kao kuriozitet, informativni dodatak ili specifičnost, ne kao svoj konstitutivni deo.“ Tako je bilo oduvek, u principu žene se tretiraju kao pastorke književnosti. Mislim da tom utisku mnoštva pesnikinja doprinose društvene mreže. Svaka generacija na početku pesničkog puta ima mnoštvo pesnikinja, slično je bilo u mojoj generaciji. Ja sam svoju prvu pesničku knjigu objavila u Prosveti sa 24 godine, i nisam bila iznimka. Nažalost, vremenom broj pesnikinja se smanjuje, mnoge odustaju, zasnivaju porodice, rađaju decu, podržavaju ambicije muževa… izgube motivaciju. Moguće je da su današnje mlade pesnikinje osnažene postojanjem uspešnih pesnikinja prethodnih generacija. U svakom slučaju radujem im se.

* Kako gledate na slučaj Desanke Maksimović kada je pre dva meseca Komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila da se iz srednjoškolskog programa izbaci zbirka „Tražim pomilovanje“, a zatim nakon reakcija u javnosti, istu vratila?

– Gledam na to kao na bespotrebni eksces. Dok neki čitav slučaj posmatraju kao farsu. Jedan vaš kolumnista napisao je vrlo ciničan i maliciozan tekst tim povodom. Čak nije izdržao a da ne iskoristi priliku i podseti kako je „Desanka nacionale“ napisala svojevremeno (kada je imala osamdeset i kusur godina), nekakav tekstić kao predgovor ili pogovor Miloševićevoj knjizi „Godine raspleta“. Šta je hteo time da postigne, da je mrtvu stigmatizuje?! Tako se u našoj kulturi ponaša prema ženama, svi oni drugi, političari, generali, paravojske, i oni koji su sa Miloševićem sedeli na kanabeu… časne su patriote, i zaslužni građani, samo se Desanka dovodi u pitanje. I mrtvoj se ne može oprostiti nesmoren trenutak njenih godina. Džaba joj „Krvava bajka“! Džaba joj „Tražim pomilovanje“! Ima kolumnista, Aleksej Kišjuhas, za njih nebrojeno zamena. A ne zna da „Tražim pomilovanje“ ne može imati zamenu, jer je to knjiga koja na jedinstven način, redak u srpskoj poeziji, spaja etičko i esetsko. Uz to, od svih pesama u „spornoj“ pesnikinjinoj knjizi ističe samo jednu: „Tražim pomilovanje – za nerotkinje“. Zašto je izabrao baš nerotkinje, od tolikih naslova? Da se podsmehne, valjda mu se nerotkinje čine nedostojne poezije. Ali je zato dostojno njegovog teksta nabrajanje imenom i prezimenom (koja ga ima) sedam-osam starleta koje u nekoj nebuloznoj priči kontrastira  pesnikinji – kao prošlo je vreme pesnikinja sada narod traži starlete. Jak zaključak, za sociološko-kultrološkog istraživača.

* Kako generalno gledate na to što u školama deca uče samo o tri književnice (Jefimiji, Desanki Maksimović i Isidori Sekulić)?

– To je deo naše društvene i kulturne zbilje. Ali eto mogao je vaš kolumnista umesto navođenja imena starleta da predloži sedam-osam pesnikinja za ulazak u čitanke. Pod uslovom da ih toliko zna, ili da je imao drugi motiv za pisanje onog sramnog teksta, osim podsmeha „Desanki nacionale“.

* Na koji još način se neravnopravni položaj žena u srpskom društvu vidi u književnosti? Šta su vaša iskustva?

– To su klasični načini diskriminacije: pogrešno tumačenje, vrednosno umanjenje, javno ignorisanje, klevetanje… Na udaru su obično one žene koje su se ogrešile o tradicionalnu ulogu žene ili pisca. U mom slučaju bilo je oboje u pitanju. Plus nezavisnost, i plus oštar jezik. Zato sam valjda prvu veću nagradu dobila tek sa 54 godine.

* Istraživanja su pokazala da su žene najviše ugrožene tokom pandemije. Celokupna situacija donela im je još više obaveza a mnoge su ostale i bez zaposlenja budući da su u granama koje su trenutno potpuno stopirane zbog epidemije najviše rade žene (turizam, hotelijerstvo, kultura, umetnost…). Kako to vidite?

– Žene stradaju u svim kriznim situacijama. Njihov život je jedna produžena krizna situacija. Ali, što bi rekla Elfride Jelinek „Žena je potrošna roba“, da se zameniti, idemo dalje – tako će biti i ovaj put. Ne zna se šta je gore – biti bez posla, ili raditi dan-noć u bolnici sa umirućim pacijentima. Svim tim ženama koje spašavaju druge i rizikuju sopstvene živote treba dati ne samo predsednikovih, sramnih, 10% nego 50% i poslati ih na po mesec dana u banje na oporavak. Ako mislimo o njima kao što su one mislile o drugima.

Da ne beše onog dobrog Čoveka…

* Kako je korona virus uticao na vaš život? Sa čime ste morali da se suočite ovih meseci? Kako vam se čini sve neizvesnija budućnost?

– Šta da vam kažem, ja sam jedna samohrana baka… da ne beše onog dobrog Čoveka koji nam je bio i majka i otac ne znam kako bismo prošli.  Samo mi je žao sto se ušinuh pa ne mogah da izađem na izbore, da se odužim Predsedniku, ali doći će vreme… Vidim i on naslućuje pa nam se više i ne obraća, pa se osećam kao napušteno dete. A čemu da se nadam, ko zgažen sam cvet.