Radmila Petrović: Moramo iskrenije

Radmilu mediji sve češće zovu zbog intervjua, ali kako je prilično škrta u odgovorima rađe je predstavljaju kroz stihove u kojima je velikodušna, brutalno iskrena i direktna. Zbog intenziteta ovog poslednjeg, često je porede s Milenom Marković mada je Radmila Petrović po mnogo čemu samosvojna pojava na ovdašnjoj kulturno-umetničkoj sceni. Ne samo po temama koje otvara u svojim pesmama, nego što joj verujete na reč kada kaže da je „šmeker devojka s perorezom u džepu i žicama u brushalteru“, da „točkovi traktora blokiraju, kad nestane ulja za hidrauliku“, da je Srpkinja ali da u njenom srcu nije Kosovo, nego onaj koga voli. Radmila je kao laureatkinja 42. Limskih večeri poezije objavila zbirku pesama „Miris zemlje“, a kao pobednica 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ zbirku „Celulozni rokenrol“. Rođena je 1996. godine u Užicu, odrasla je u selu Stupevići u Arilju, diplomirala je ekonomiju u Beogradu gde i sada živi i radi.

* Zašto baš Ekonomski fakultet, a ne, recimo, književnost?

– Nikad nisam želela da studiram književnost. Ne mogu da podnesem književnost u tolikim količinama niti činjenicu da analiziram neka književna dela, a ne procese koji se odvijaju u realnosti. Međutim, ljudi koji su završili književnost su jedni od meni najdražih sagovornika, ako ne i najdraži. Oduvek sam želela da budem ekonomistkinja. Tetka je dolazila preko leta kod nas i gledala španske serije, sestre i ja smo joj se u tome pridružile. Na početku serije imate tu siromašnu devojku koja radi na plantažama, onda ona upozna nekog bogatog momka i u poslednjoj epizodi naprasno postane obrazovana poslovna žena. Tako sam izgradila taj ideal. Van TV ekrana, svi su bili poljoprivrednici, a ja to nikako nisam želela da budem.

* Šta znaju ljudi u selu, a ne znaju ljudi u gradu?

– Ljudima na selu je jasnije da postoji nešto više od materijalnog sveta. Oni znaju da „ima nešto“. Da „Bog nije mačka“. Jasno im je da postoje neke međugeneracijske transmisije. Ima ta priča da su nekad kada su želeli da učine neko loše delo orali devet brazdi. Na koju brazdu ptica sleti to generacijsko koleno će ispaštati za počinjeno delo. Ako sleti blizu, ipak odustanu. Kad god bih pitala dedu zašto više niko ne živi u nekim kućama u komšiluku, odgovor je bio da su ti ljudi činili zlo. Samo, nikad mi nije rekao šta su naši činili.

* Često pevate o mestu u kojem ste odrasli – selu Stupčevići, o precima, kao u pesmi „Moja loza ima dar da vam skrati liniju života“. Umete da mesta kolektivnog mita kakav je onaj kosovski uklopite u ljubavnu pesmu. Takva je i „Srpkinja sam, al mi Kosovo nije u srcu, nego ti“, da li je pored pozitivnih bilo i negativnih reakcija na ovu pesmu i da li ste se pribojavali da ne budete pogrešno shvaćeni, recimo zbog stiha „u vezi sa kosovskim pitanjem generale, božuri cvetaju u mojim gaćicama“?

– Nisam brinula kako ću biti shvaćena. Ja sam pesnik (prvi put ovo kažem), a ne političar. Mogu da kažem šta god mi padne na pamet, da naprasno menjam mišljenja, da ne budem u pravu i da to bude apsolutno očigledno. Mada, mogla bih da budem i političar jer oni rade isto to.

* Kako gledate na aktuelne proteste i raznoliko društvo koje u njemu učestvuje, kako na njihovu scenografiju (ikone), a kako na reakciju policije?

– Bila sam jedan dan na protestima i kad sam videla to raznoliko društvo, tačnije, neke fizički jake momke koji definitivno nisu tu iz razloga iz kojih se protesti održavaju, ozbiljno sam se zapitala šta nije u redu sa nama. Prvi put sam pomislila da možda i treba da propadnemo. Onako kompletno. Generalno, podržavam proteste, bilo kakve. To je građansko pravo kome treba da pristupimo dostojanstveno, dakle na nogama i bez igranja „ne ljuti se, čoveče“ ispred Skupštine. Na protestima se osećam svečano i srčano. Ovog puta sam izašla da iskažem svoje nezadovoljstvo povodom manipulisanja informacijama o broju zaraženih kovidom 19. Mislim da su drugi imali i neke druge razloge, ali to pitajte njih. Zapravo, mislim da je najveća slabost ovih protesta odsustvo jasnog cilja. Što se tiče scenografije, nemam ništa protiv. Osuđujem oduzimanje slobode mirnim učesnicima protesta i nasilje nad njima. Žao mi je što živim u državi u kojoj se događaju takve stvari. Planirala sam da odem još koji put na proteste sa transparentom „Nisam toliko glupa“, međutim, shvatila sam da je bolje što nisam jer bih možda i ja bila među uhapšenima. A ne znam kako bih to podnela.

* Vratimo se vašim pesmama. Da li ste imali uvid da se one šire preko Fejsbuka ili vas je to iznenadilo?

– Imala sam delimičan uvid, a i prijatelji su me obaveštavali o tome. Svakako, postojao je efekat iznenađenja.

* Kakav je vaš odnos prema tome i prija li vam popularnost?   

– Na početku me je baš radovalo. Bila sam srećna što je moja poezija dospela do ljudi i što budi njihove emocije. To znači da nije sve bilo uzalud. Međutim, za svako čudo tri dana dosta. Moj odnos prema tome je sada prilično pasivan. Ljudi me neprestano pitaju prija li mi popularnost, a moj život je potpuno isti kao pre, nigde ne osećam takozvanu popularnost.

* Vaša nova zbirka pesama koju je objavila Enklava nosi naziv „Moja mama zna šta se dešava u gradovima.“ Zašto baš ovaj naslov?

– Taj naslov mi emotivno znači. Ironičan je, ali na tužan način. Verovatno svi imamo nekog ko voli da priča o stvarima o kojima zapravo ne zna ništa.

* Na koji način naziv zbirke obuhvata vašu aktuelnu poeziju, ima li on veze sa roditeljskim pretnjama?

– Nema veze sa pretnjama te vrste. Nisam bila nestašno dete, stoga smatram da sam zaslužila poštovanje i poverenje svojih roditelja, samim tim i zaštitu od takvih komentara. U mojim očima, naslov se odnosi na generalizacije različitih aspekata gradskog života.

* Koliko je onda naslov povezan sa vama lično imajući u vidu da ste odrasli u Stupčevićima, a sada živite i radite u Beogradu, kakav je bio vaš susret s glavnim gradom?

– Naslov ima veze sa mnom samo posredno. Znala sam zašto sam došla u Beograd i znam zašto sam još uvek ovde. Od ovog grada sam dobila neke divne ljude, diplomu i astmu. To je trenutni bilans. Za slobodu se još uvek borim, jer sloboda je uvek u vašoj glavi.

* Kažu da u vašim pesmama „selo trubi gradu, a muško i žensko se pretiču“. Mislite li da je lakše biti žena u gradu u odnosu na selo gde se ne priznaju „ženska đeca“ ili je možda isto?

– Teško je živeti u nenegujućoj porodici gde god ona imala prebivalište. Biti žena na selu je fizički teže. Tamo ne možete imati duge nokte jer oštećujete jabuke dok ih berete, ne možete imati savršen ten jer ćete izgoreti i oljuštiti se deset puta. Kravu ne zanima da li ste vi muškarac ili dama, ona želi da neko stavi pred nju balu sena tešku 20 kilograma.

* A kako su roditelji reagovali na vaš uspeh u poeziji?

– Njima nisu jasne moje pesme niti im je jasno zašto bilo ko čita knjige, ako umesto toga može da „odmara mozak“. Volim svoje roditelje i zahvalna sam im, ali je činjenica da tokom mog odrastanja oni nisu mogli da razumeju neke mnogo jednostavnije stvari, pa ni ne očekujem da razumeju zašto pišem. Što se uspeha tiče, mislim da im je svejedno. Zapravo, preporučili su mi da prestanem sa tim kako se ne bih „džabe mučila“ kad već nemam nikakve materijalne koristi od toga. Nedavno sam im rekla da me svi pitaju da li me oni podržavaju u pisanju, a oni su rekli „pa niko ti ne brani“. Čitala sam im neke pesme. Nisu oduševljeni činjenicom da pišem o porodici i porodičnoj istoriji. Šta da im radim, umesto što su stvorili treće dete možda je bilo pametnije nabaviti još neku domaću životinju. One nikad ne bi progovorile o njima.

* U jednom intervjuu ste rekli da mnogi govore „kako je svet poludeo“ a zapravo, prema vašoj oceni, on teži redu. Da li biste pojasnili ovu svoju opservaciju?

– Svet je napravio pomak u smislu da ako neko rodi dete i baci ga u kontejner, taj će biti uhapšen i osuđen. Isto tako ako ubije ili zlostavlja ženu. Dakle, svet je napravio pomak. Ne znam kako je što se tiče svega ovoga u našoj zemlji. Vidim da neki ipak prolaze nekažnjeno.

* Koje umetnosti (muzika, knjige, filmovi, ličnosti) su najviše na vas uticali?

– U periodu kad na čoveka najviše utiču takve stvari imali smo televizor sa pet domaćih kanala, slušao se radio „Javor“ Ivanjica i niko mi nikada nije kupio knjigu koja nije udžbenik za školu. Dakle imala sam samo školu i neke ličnosti o kojima pišem u svojim pesmama i mislila sam da je to jednini mogući način života, da je moje selo čitav svet. Srećom, nije tako.

* Čitajući vaše pesme na Fejsbuku, tražila sam dalje i naišla na fotografiju kako sedite na traktoru. Zašto ste izabrali da se tako predstavite i da li biste sada učinili drugačije?

– Volim traktore. Uvek bih se slikala na traktoru. Ne znam kako bih se drugačije predstavila. Kad se slikam u gradskom ambijentu, ne osećam se prirodno.

* Šta biste poručili građanima Srbije?

– Moramo iskrenije.

Recite vi ono što ne znate

„I dalje me pitaju o tebi, to boli mnogo više nego kad su me u školi pitali koje slovo ne znam da kažem. Pa pička vam materina recite vi ono što ne znate, mislila sam.“ (iz pesme „Ekonomija žudnje“).