Radnici i radnice u kulturi u potrazi za (ne)stalnim poslom

Ovim programom otvara se ciklus dešavanja na kojima će se baviti problemima i najvažnijim temama sa kojima se danas suočava kulturni, kreativni i medijski sektor.

Prva tema je transformacija rada u savremenom društvu, koja direktno i posebno utiče i na rad u kulturi, umetnosti i medijima.

Učesnici debate su : dr Milena Dragićević Šešić, šefica UNESCO Katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu; Marijana Cvetković, osnivačica Stanice – servisa za savremeni ples i Kondenz festivala; Marko Radenković, osnivač kreativnog haba Nova Iskra i Olga Svoboda, CEO kompanije Gi Group HR Solutions (tbc).

Razgovor vodi docent dr Goran Tomka, kulturolog.

Kao uvod u razgovor koji nas očekuje u subotu pričali smo sa nekim od učesnika debate i postavili im par pitanja.

Kakve promene fleksibilniji oblici rada u ustanovama kulture mogu da donesu kulturnoj sceni u Srbiji?

Marijana Cvetković:

Tri su faktora koja najviše utiču na oblast rada i zapošljavanja u kulturi. Najveće probleme u kulturi Srbije donosi potpuna kontrola vladajuće stranke i koalicije nad njom, a izvan svih pozitivnih zakona (Zakona o kulturi, Zakona o radu, Zakona o lokalnoj samoupravi), pa čak i Ustava. Ovaj oblik „privatizacije“ ustanova kulture omogućava samovoljno otpuštanje i zapošljavanje, bez ikakvih kriterijuma ili vođenja računa o stvarnoj misiji i razlozima postojanja tih institucija. Direktori i upravni odbori institucija ne samo što dolaze bez ikakvih kvalifikacija ili prethodnih iskustava koji ih preporučuju za upravljanje, već oni nisu sposobni ni da predlože program rada ili pravac razvoja institucija čije vođenje preuzimaju.

U takvim uslovima i pod tim okolnostima, oni mogu da rade šta žele sa zaposlenima, najčešće zasnivajući svoju „vladavinu“ na strahu zaposlenih od gubitka posla. Drugi faktor je postojeća zabrana zapošljavanja koja ne važi za članove vladajuće stranke (sa posledičnim zapošljavanjem bez ikakve stručnosti). Tako obim posla čitavih institucija pada na teret smanjenog broja zaposlenih koji ne mogu pokriti sve vrste i intenzitete rada koje kuće poput pozorišta, kulturnih centara ili muzeja zahtevaju. Nemogućnost angažovanja stalnih ili povremenih saradnika utiče na kvalitet rada, motivaciju zaposlenih i mogućnosti za pritiske od strane rukovodilaca.

Treći faktor koji je važan za ovo pitanje jeste pozicija civilnog sektora u kulturi koji je takođe veliki „poslodavac“ u oblasti kulture. Nespremnost vlasti da prihvati ovaj sektor kao jednako važan za našu kulturu ne dozvoljava da taj sektor preuzima sve one radnike u kulturi koji tu mogu da rade i da se profesionalno razvijaju. Taj sektor je toliko marginalizovan u smislu regulisanja ekonomskog položaja da nije u stanju da amortizuje tržište rada u polju kulture, što bi inače mogao da učini.

Kako se nezavisna kulturna scena u Srbiji bori sa svojom prekarnom pozicijom? 

Mislim da se nezavisna scena u celini ne bori sa svojom prekarnom pozicijom, već je pasivno prihvata. Sve strategije preživljavanja koje ona primenjuje zapravo su strategije poraza jer su zasnovane na prilagođavanju ekonomskim i političkim kretanjima koja su razarajuća za društvo. Dokaz za ovo je pogoršavanje položaja ne samo nezavisne, već ukupne oblasti kulture iz godine u godinu uz nemo posmatranje od strane kulturnih radnika. To dolazi iz osećaja nemoći da se išta promeni, ali i iz nametnutog i veštačkog jaza između nezavisne scene i javnog sektora u kulturi koji ih onemogućava da se povežu, da prepoznaju da su im interesi zajednički i da su pretnje iste. Bez tog povezivanja prekarna pozicija čitavog sektora kutlure se neće promeniti, već će samo biti još intenzivnija i zahvataće sve više ljudi. Za to vreme, privatne „kulturne“ korporacije preuzeće pozicije javnih institucija kao glavni promoteri i „branioci“ javnog interesa u kulturi, marginalizujući dalje javne institucije i njihove kapacitete. To se već događa sa novim Savetom za kreativne industrije!

Na koji način stanari Nove Iskre razumeju stabilnost i sigurnost?

Marko Radenković:

Za pitanje razumevanja stabilnosti i sigurnosti – ne znam. Ali vrlo dobro znam da razumeju pitanje nesigurnosti i na čemu je potrebno da radimo kako bi bili bliže razumevanju sigurnosti. A to je da budemo svesni potrebe za kontinuiranim učenjem, razvoju veština koje će omogućiti veću adaptabilnost i prilagođavanje promenama, razvoju multidisciplinarnog i timskog rada, kao i razvoja svesti da ćemo menjati profesije i sfere interesovanja mnogo češće.

Šta možemo da očekujemo u budućnosti kreativnog rada?

Goran Tomka:

Možemo da očekujemo veliku podelu unutar radne snage, ne na osnovu uslova rada, nego njegove funkcije. Oni koji doprinose masovnim procesima proizvodnje, a naročito oni koji rade na automatizaciji i održavanju automata i proizvodnji robota će živeti sve bolje. Interes kapitala je da zameni čoveka robotom, ali su mu za to potrebni programeri. Svi ostali, čiji će rad biti zamenjen (delimično ili potpuno) robotima, živeće sve lošije. Najlošije će živeti oni koji pokušavaju da ukažu na to, da kritikuju, postavljaju pitanja.