Radomir Uljarević: Etika je nešto kao relikt prošlosti

Govoreći o knjizi Gojko Božović je istakao da „pesme Radomira Uljarevića pamte i svedoče, iznose pred nas i opominju u gotovo profetskom tonu“.

„Ova poezija je etički zainteresovana i kritički izoštrena. Polazeći od zla u istoriju, a sežući do zla u svakodnevici i u savremenosti, među činjenicama političke i socijalne stvarnosti, autor se oglašava kao pesnik koji duboko veruje u etičku dimenziju pesništva“, kaže Božović. Prema mišljenju Saše Radojčića, pesnik je pribegao tehnici dokumentarne poezije, „i time takoreći pustio istorijsku stvarnost da govori o samoj sebi, posredstvom sačuvanih zapisa koji se integrišu u pesnički tekst i koji tom tekstu dodaju na upečatljivosti i snazi“. „Uljarević je umešno iskoristio potencijale ove varijante verističke umetničke strategije, i tako, umesto da sačini jezički mimesis istorijskog stradanja, dozvolio samoj istoriji da dođe do reči“, smatra Radojčić.

Radomir Uljarević u razgovoru za Danas govori o pisanju poezije, njenoj moći i snazi, ali i o suočavanju sa zlom i negovanju kulture sećanja.

U svojoj najnovijoj zbirci „Pepeo“ usredsredili ste se na fenomen zla i njegove posledice. Da li se u banalnoisti zla krije i njegova opasnost, odnosno koliko poezija može da ga razobliči i suprotstavi mu se?

– Razume se da je u banalnosti zla velika opasnost, ta banalnost razotkriva prirodu zla. Poezija, ima obavezu da u tom razotkrivanju učini važan korak, ako ne želi da i sama žmuri pred užasima pred kojima je strašno držati zatvorene oči, ali još strašnije otvorene oči, jer ne može se gledati u toliko zlo, koje je slepo. U knjizi „Pepeo“ ja sam sagledavao to ciklično ponavljanje zla, svaki put u drugom, ili istom obliku, od Jasenovca, preko poratnih komunističkih zločina, preko ratova devedestih, sve do bombardovanja. Zlo je nažalost bez prekida sveprisutno i delatno u ovom svetu, i u svakom veku, i nekad ga nije moguće izbeći ni na jedan način. Poezija se suprostavlja zlu po svojoj prirodi, a ta priroda ima sposobnost da se menja, i da menja sve, da stvarnost prevodi u neku vrstu snoviđenja. Ona je kvasac dobra koje može da nadahne tom svojom prirodom.

Posmatranje zla je bolno…

– Pokušao sam da posmatram zlo kao entitet, nevezano od toga ko su žrtve, a ko su počinioci, verujući da poezija može da pobudi empatiju i kod onih koji su osetljivi isključivo u skladu sa svojim ideološkim ili drugim osećanjima pripadnosti, dakle, kod onih koji nemaju hrabrosti da se suoče sa činjenicom da su njihovi sunarodnici počinili najmonstruoznije zločine. „Pepeo“ nikoga ne optužuje, ova knjiga svedoči, a svedoci su počinioci svekolikog zla. Oni su u ovoj knjizi dobili reč.

Deo zbirke je i ciklus pesama „Faksimil“ gde kombinuijete dokumentarnu građu sa poezijom. Tu se osvrćete na događaje iz bliske prošlosti. Zašto ste se odlučili na prožimanje poezije i istorijskih dokumenata?

– Pisati o zločinima koji svojom brutalnošću i razmerama premašuju svaku mogućnost da bi se mogli pojmiti na bilo koji način, nametnulo je potrebu da se poezija obrati čitaocu koristeći autentične reči dželata koji sami govore o svom nedelu, reči uverljivije od bilo kojih drugih reči. To su najkraći mogući istorijski dokumenti, ili samo linkovi povezani sa dokumentima, ali oni su bili dragoceni, da pesma ne bi skliznula u polemiku, u komentar, u dokazivanje, u navijanje, u odbranu, u napad – pesma pokušava da ostane neutralna, da samo predstavi sirovost zla, banalnost, bizarnost u njegovoj brutalnosti… Za preispitivanje te brutalnosti pogodniji su drugi žanrovi, ali ja sam i u poeziji koristio dokumenta, uparena sa citatima, od Trakla, Brodskog, Kovačića, Raičkovića, Bećkovića, Tadića, Komnenića, i drugih… to je bio jedini način da se toj temi priđe, a da se pri tome ne sklizne u patetiku koja je u neposrednoj blizini tema sa povišenim osećajnošću…

Često se nakon dramatičnih događaja na prostoru bivše Jugoslavije govorilo o kulturi sećanja. Koliko je ona važna?

– Ima jedna jevrejska krilatica koja glasi: „Ko želi da se žrtve zaborave, taj želi da se one ponove“. To ponavljanje je očigledno – u knjizi se govori o zločinima iz četrdesetih i devedesetih, koji su samo nastavak, u svojoj brutalnosti ne manjeg intenziteta. Imam na umu i onu čuvenu Adornovu opasku – da li je moguće pisati poeziju nakon Aušvica; poezija samo može, ne da opeva, već da oplače i Jasenovac i Aušvic, i poezija je pozvana, ne da ćuti, nego da pomogne ostatku sveta da pronađe utehu. Poezija je u tom smislu – kultura sećanja! Poezija ima obavezu da ne zatvara oči, pogotovo ako je pravilo da se oči zatvaraju, kao što je to pravilo bilo u nas na snazi nakon pokolja koji je sistematski izvršavan tokom Drugog svetskog rata, pa sve do danas.

Ima i onih koji tvrde da je najbolje sve zaboraviti…

– Mi smo u miru morali da zaboravljamo. Postojala je kultura zaborava i uklanjanja tragova, to je doba pranja ruku koje i danas traje. O kulturi sećanja se sporadično govorilo, ali zato se nije govorilo o zaveri ćutanja koja je bila na sceni, i ostala na sceni. Kultura ćutanja i zaborava tj. kultura nesećanja je nadmašila kulturu sećanja. I ta kultura nesećanja se njeguje u nas, a politizuje se kultura sećanja. Ali sa zločinom će se morati pre ili kasnije suočiti i žrtve i dželati – do takvog suočenja bi morala da dovede ta kultura sećanja. Ko će da nagovori čitaoce da se zapitaju – zašto mi to nisu pričali u školi, u porodici, nigde… e to bi bio početak tog dragocenog suočenja koje jedino može da ima katarzično dejstvo.

U svojim pesmama govorite i o etici, da li je ona u današnjem svetu namerno relativizovana?

– U današnjem svetu etika nije samo relativizovana, već je izopštena, etika je nešto kao relikt prošlosti. Svaka empatija deluje naivno. Recimo, ako neko sažaljeva žrtve rata – oni koji su navijali za drugu stranu u ratu, tu empatiju za žrtve vide kao nasilje. U nekom svedenom smislu, poezija je zadužena za etiku. Neko je rekao da je prošlost prekrivena zaboravom, tako što smo mi prekriveni neznanjem i ravnodušnošću. Sve što može pesnik, jeste da pokaže da barem nije ravnodušan, to je pitanje svih pitanja, pre svih pitanje empatije, u krajnjem to je pitanje etike. Oni koji su sagradili Jasenovac, gradili su ga kao pakao za druge, a raj za sebe, i u tome su uspeli. Oni zamišljaju raj – kao mesto patnje za sve one koje mrze. Pisati o žrtvama Jasenovca, o žrtvama OZNE posle Drugog svetskog rata, o žrtvama bombardovanja, to je kao upaliti sveću za duše ubijenih. Ja sam osećao dok sam zapisivao te stihove, da sam na nekom nesvakidašnjem poslu, da radim nešto isuviše važno, nešto čemu nisam dorastao, i osetio sam se kao kad palim sveću za upokojene. Osetio sam da je to što ja pokušavam da uradim, najmanje što pesnik može, i što mora da uradi.

Bivši ljudi

Dolaze bivši ljudi
Nadahnuti prolaznošću

Stvari ulaze u orbitu
Lako postaju centar svemira

Mi smo u samom središtu
Prepušteni nikom
Kao nikad pre
Prošlo je vreme odvajanja

Prilaze su zaposeli
Bivši ljudi

Iz zbirke pesama „Pepeo“