Radoš Bajić povodom odlaska Lauševića i Jovanovskog: Ruku pod ruku, Žarko i dragi Meto – putujte, i nađite mesto u carstvu nebeskom koje ste svojim delima, humanošću i dobrom zaslužili

– Konsterniran sam, zbunjen i veoma tužan. Šta nam se ovo dešava? U dva dana, dva odlaska, dva ogromna gubitka, dve smrti – dragih, velikih i jedinstvenih ljudi. Juče, naprečac odlazak grandioznog Lauša, danas odlazak veličanstvenog Meta Jovanovskog. Da nisam sa njima – do koske snažno, uz potpuno vjeruju, u zanosu zajedničkog stvaranja – radio, sa Metom u “Selu gori” i sa Žarkom u “Halijardu”, verujem da bi mi danas bilo lakše. Ovako, prepoznajem dubinu gubitka, osvedočeno znam koliko su bili veliki glumci i ljudi – pa mi je teško da razumem, da shvatim i da se pomirim da ih više nema.

Ruku pod ruku, Žarko i dragi Meto – putujte, i nađite mesto u carstvu nebeskom koje ste svojim delima, humanošću i dobrom zaslužili

Vaš Radoš Bajić.

Reditelj Gorčin Stojanović sarađivao je samo na jednom filmu sa Metom Jovanovskim – u „Stršljenu“, ali se u njegovu glumačku posebnost uverio mnogo ranije u Sarajevu, gledajući ga na sceni, na čuvenom festivalu MESS.

– Imao sam i sreću i privilegiju i ogromno zadovoljstvo da radim s Metom na filmu „Stršljen“. Njegove scene smo snimali na Kosovu i u okolini Beograda i divno smo se tada družili. Meto je bio jedan samozatajan, tih i posvećen čovek. Ja koji nisam vernik čuvam još uvek, evo 26 godina, jedan drveni krstić koji mi je on doneo kad je otišao u posetu u Visoke Dečane. Nas dvojica smo mnogo pričali pored onoga što su tehničko-umetničko-rediteljski razgovori. Imao sam takođe tu sreću i privilegiju da ga se nagledam u pozorištu. Živeo sam i rastao u Sarajevu, a sarajevski MESS je bio centralni jugoslovenski festival pošto se Sterijino pozorje bavilo samo domaćim tekstovima. Mnogo predstava koje su najčešće režirali Slobodan Unkovski ili Ljubiša Georgijevski, dakle vodeći reditelji, kao i čitav niz tekstova pogotovo Gorana Stefanovskog, i „Divlje meso“ i „Duplo dno“ i „Let u mestu“, još nekad davno „Jane Zadrogaz“, pa onda kasnije takođe tekstovi važnog makednonskog dramatičara Jordana Plevneša i, recimo, njegov komad. „Erigon“ – dakle puno, puno sam se nagledao Mete Jovanovskog, a uvek ću ga pamtiti ,mimo ove naše saradnje koja mi je bila zaista jedno od važnijih iskustava glumačko-rediteljskih, u predstavi „Divlje meso“ Gorana Stefanovskog u režiji Unkovskog. To je bila praizvedba. Meto je igrao tog problematičnog brata i to je bila stvarno jedna veličanstvena uloga. Poslednji put sam ga gledao u pozorištu, pre, ne mogu tačno da se setim koliko godina, ali to je bila predstava „Malograđani“ Paola Mađelija u jednoj sjajnoj podeli u Crnogorskom narodnom pozorištu i tada smo se družili. Tako da najlepše uspomene za jednog od najvećih glumaca sa ovih prostora, a vrlo posebnog i samozatajnog i čoveka za koga možete da govorite samo lepe reči i da ga se sećate sa setom i sa žalom što ga više nećete videti – zaključuje Gorčin Stojanović.