Radoslav Rale Zelenović: Lik Beson se u Muzeju kinoteke osećao kao u filmskom raju

Kao nekadašnji direktor Jugoslovenske kinoteke, na čijem je čelu bio 24 godine, priča da mu je još iz mladosti poznat osećaj o važnosti ovog magičnog mesta.

– Živeo sam na Kosovu prvih 20 godina i nisam bio prilici da gledam to što se prikazivalo u Kinoteci i o čemu sam čitao. Kada sam 1968. godine došao u Beograd na fakultet, sve što sam imao, bonove itd… sam prodavao da bih uspeo da odgledam, da vidim kako to o čemu sam čitao izgleda na bioskopskom platnu. Imao sam tada stvarno iskrenu ideju kako bi bilo dobro kad bih mogao da se zaposlim u Kinoteci kao cepač karata. Obavim posao, pocepam karte i posle toga se ušunjam u salu i gledam film besplatno jer sam nekad i po dva, tri puta išao u Kinoteku u toku dana – priseća se Zelenović.

Prema njegovim rečima, važna je bila i činjenica da je, do pojave zgrade u Uzun Mirkovoj, prostor u Kosovskoj 11 bilo mesto na kome su se prikazivali filmovi i gde su se čuvali artefakti vezani za istoriju pokretnih slika.

– Sve to što je sakupljano u Muzeju nisu bili samo inventarski brojevi nego je to moglo i da se vidi, da doneseš kameru Limijer, Čaplinov štap, kameru Mike Afrike, da doneseš zootrop i druge zanimljive predmete iz predistorije i istorije filma. Sad su dva sprata u novoj zgradi posvećena samo izložbi predmeta ali je bilo važno da smo mi imali to mesto – ističe Zelenović.

On kaže da su značajnu ulogu za Muzej kinoteke imali ljudi kao što su Dinko Tucaković, Božidar Zečević, Aleksandar Erdeljanović… kao i Vlada Petrić, koji je godinama iz Amerike slao razne knjige za biblioteku.

– U jednom trenutku kad se pojavila digitalizacija Petrić je predložio i finansirao da se napravi sala u kojoj će se prikazivati filmovi samo u digitalnom formatu. Sa novom zgradom mi smo dobili još tri dvorane tako da je Kinoteka odjednom postala multipleks. Ali najvažnije u svemu tome je što su Muzej Kinoteke u Kosovskoj i nova zgrada Jugoslovenske kinoteka u Uzun Mirkovoj jedina dva mesta gde možete da pogledate film u izvornom obliku na 35 milimetarskoj traci – ističe Zelenović.

Kako kaže, posetilaca ima i to su ljudi koji isključivo dolaze da vide takve filmove jer ih digitalni ne zanimaju.

– Oko im je naviknuto na strukturu koju ima ova traka – konstatuje Zelenović.

On kaže da je Muzej kinoteke prolazio kroz razne delikatne situacije, pogotovo tokom devedesetih, mada i kasnije, i pogotovo tokom bombardovanja.

– Kad je bilo najgore vreme, devedesetih, ja sam 1992. došao na čelo te institucije, stalno sam razmišljao o tome kako smo zatvoreni, pod sankcijama, čuvamo fond, sve nam je problem… Ali tokom bombardovanja Milan Vlajčić Vlaja je rekao „ovo mesto je naše sklonište“. Padale su bombe na sve strane a mi smo napravili festival zapaljivog filma. Da li je to bio otpor ne znam, ali tada smo ustanovili taj festival, a tih godina Muzej kinoteke je postao i važno mesto u koji su počeli da dolaze najveći umetnici 20. veka da prime nagradu Zlatni pečat. Kad pogledate listu laureata, ona je impozantna – naglašava Zelenović.

– Angelopulos, Liv Ulman, Mencel, pa od naših Kusturica, Milena, Bata, Smoki… To je bio naš kontakt sa svetom, da oni dođu da vide da smo živi, odnosno, da pokušavamo da u nenormalnim uslovima s jedne strane da sačuvamo fondove, a s druge da ih prikazujemo publici – objašnjava Zelenović.

Prema njegovim rečima, mnogo je priča i anegdota o tome kako su gosti Muzeja kinoteke reagovali na ovu instituciju i dragocenosti koje baštini.

– Jirži Mencl je došao u Arhiv i najviše što možeš da uradiš je da pokažeš čoveku katalog. On je tu video video 168 najznačajnijih čeških filmova – njegove, Miloša Formana, Klosa itd. i onda pozvao direktora svoje kinoteke da kaže šta je zatekao ovde kod nas. On mu je odgovorio da zna, jer su za vreme intervencije u Češkoj te filmove poslali u Kinoteku kao sigurno mesto, gde će biti čuvani i sačuvani. Znate da Mencl nije bio nama naklonjen bog zna koliko ali je došao da primi Zlatni pečat Kinoteke. Međutim, nakon nekog vremena zovu me i kažu mi da me juri da se sretnemo. Ja se čujem s njim, a on mi kaže: „Vidi, ja sam izgubio Zlatni pečat.“ Da li su mu ukrali, da li ga je izgubio u selidbi, nemam pojma. Kažem mu: „Dobro, i ?“ „Pa, da mi napraviš nov Zlatni pečat.“ „Kako, čoveče?“ uzvratim, a on da moram da mu ga dam. Napravimo mu novi Zlatni pečat, on dođe ponovo u Kinoteku i jedna novinarka ga posle toga pita: „Da li je vama stvarno toliko zapelo da imate Zlatni pečat Kinoteke a imate Oskara i sve evropske nagrade?“

„Vidite, u Arhivu Kinoteke sede ljudi koji naše, najznačajnije češke filmove čuvaju kao svoje. Ja moram da imam nešto od njih, a to je Zlatni pečat… Hoću da to imam u kući zato što je to od ljudi koji znaju šta je film i koji ne čuvaju samo svoje filmove nego svetsku kulturnu baštinu“, odgovorio joj je Mencl. Tih priča ima mnogo i sa Kenom Raselom i drugima – dodaje Zelenović.

– Recimo, Lik Beson je došao jednom pre podne ne baš nešto raspoložen. Mi smo ga iz starog arhiva proveli kroz jedan deo gde su kopije na privremenim brojevima u novi arhiv koji je Jugoslovenska kinoteka napravila sredstvima države Francuske. Bila je gužva. Novinari ispred, novinari iza, ja stojim iza njega i čujem šta priča preko telefona, mislim svojoj ženi. Kaže: „Ti ne možeš da zamisliš šta se meni ovde dešava. Ja prolazim kroz desetine hiljada filmskih kopija. U stvari, ja sam u filmskom raju“, zaključio je Beson.

Ovakav kompliment se ne bi nikad desio da nije postojao početak, odnosno „važna činjenica“, kako ističe Zelenović, da se posle Drugog svetskog rata vrlo brzo shvatilo da se mora učiniti nešto sa nasleđem koje je ostalo u Beogradu, a koje se odnosilo na igrane filmove i mnogo drugih stvari koje su snimljene pre i tokom Drugog svetskog rata.

– Već 1949. godine u januaru, tadašnja „Zvezda film“ obrazovala je posebno odeljenje koje se zvalo Kinoteka. U toj prvoj radnoj fazi to je bio naziv za filmski arhiv, međutim, kasnije je donesen pravilnik o osnivanju i radu te centralne jugoslovenske kinoteke. To je bilo 5. avgusta, a pravilnik su potpisali predsednik komiteta za kinematografiju Vladimir Dedijer i Josip Broz Tito. U tim dokumentima se nazire to što treba da bude Muzej kinoteke. U njemu stoji da je stvorena samostalna savezna ustanova da skuplja, trajno čuva i obrađuje filmove i filmski materijal, da se bavi širenjem filmske kulture i obrazovanjem filmskih kadrova putem prikazivanja filmova, da istražuje i izučava istoriju filma i da sarađuje sa srodnim institucijama u zemlji i inostranstvu. Taj deo koji se odnosi na širenje filmske kulture je u stvari to što je muzej, kao što je i bioskop „Kosovo“, postao u stvari Muzej kinoteke. Tih nekoliko jedinica koje je Kinoteka imala – arhiv, muzej, biblioteka, opšta služba je činom otvaranja Muzeja kinoteke zaokružilo to kako Jugoslovenska kinoteka izgleda i dan-danas – konstatuje Radoslav Zelenović.

On smatra da jubilej od sedam decenija Muzeja kinoteke zaslužuje ozbiljnu monografiju ili film.

Kako objašnjava, trebalo bi da postoji dokument koji bi svedočio o tome šta je Muzej kinoteke značio svih ovih 70 godina a, prema Zelenovićevoj oceni, značio je mnogo jer je bio mesto gde su se obrazovale generacije.

– I potpuno je svejedno da li su bili profesionalci, da li je bio novinar ili neko ko se bavio ekonomijom ili kompjuterima. To je bilo mesto susreta, tačka u kojoj smo se skupljali da ono što i nismo znali o filmu naučimo. Ne znam da li smo mi svesni kolika je to dragocenost, pogotovo u času kad je film nestao u onom formatu u kome smo ga poznavali, da i dalje postoji mesto u Beogradu u Kosovskoj i u Uzun Mirkovoj gde možete da gledate filmove u izvornom obliku – zaključuje Radoslav Zelenović.