Radoslav Rale Zelenović: Nisu važne godine nego kilometraža“

Pokrenuo je tako, osposobio i „priveo nameni“ još jedan arhiv pored onog Kinoteke, ostavivši budućim generacijama nemerljiv zalog kulturne prošlosti, resurs koji će snabdevati mnoge i svedočanstvo, trag o ljudskoj civilazaciji u ovom delu sveta. I, potom, kao i njegovi ispisnici, otišao u „samoizloaciju“ koja podrazumeva tek ranojutarnje kretanje vikendom.

Ali, osim što je najzad dobio vreme da pročita nepročitane knjige i odgleda neodgledane filmove, on priprema i naredni Palićki festival, koji je svojevremeno i osnovao, jednu od najznačajnijih manifestacija evropskog i autorskog filma kod nas, čiji je tremin uvek u julu mesecu, pa se Rale nada da će i ove godine, možda uz malo pomeranje, opet biti tako.

I, da, ako se slučajno do sada niste setili o kome je reč, to je onaj simpatični gospodin iz reklame za HBO Go jer, kako su to pametno zaključili oni koji su reklamu napravili, ko bi bolje predstavio novu platformu za gledanje filmova od – čoveka filma!

Kao čovek ipak analognog filmskog veka vi ste naizgled lako i hrabro uklizali u digitalizaciju – najpre filmskog blaga Kinoteke, pa potom i osnovavši Audiovizuelni arhiv i centar za digitaliazciju SANU. Nova generacija Kinotečana, kako volite da kažete, nadovezala se na vaš tamošnji rad, a šta ste Arhivu SANU ostavili u amanet?

– Ubrzo posle odlaska iz Kinoteke, predsednik SANU, akademik Vladimir Kostić mi je u jednom razgovoru, sa grupom saradnika, izložio ideju da se u Akademiji formira Centar za digitalizaciju. Vremenom smo došli do toga da bi svrsishodnije bilo da to bude Audiovizuelni arhiv i centar za digitaliazciju SANU.

Te 2016 godine počelo se od početka, izabran je prostor preko puta SANU gde je nekada bila štedionica, banka ili nešto slično. Iskustvo iz osposobljavanja zgrade Kinoteke u Uzun Mirkovoj mi je govorilo da je neuporedivo jednostavnije zidati novi prostor nego adaptiratri nešto što je imalo drugačiju namenu.

Pogotovu ako se radi o tako zahtevnom projektu koji treba prenameniti u mesto u kome će se digitalizovati arhivska građa. Stare i retke knjige, rukopisi, dokumentacija vezana za ono što čuvaju Arhiv i Biblioteka SANU stari su po nekoliko vekova i u veoma fragilnom stanju. Bilo je jasno da će u samoj zgradi Akademije morati da se formira jedna radna stanica da se najstarije knjige i građa ne bi iznosile iz zgrade SANU.

Formirano je jedno odeljenje i u Sremskim Karlovcima gde se nalazi Arhiv SPC o kome se stara SANU. Znali smo šta hoćemo i paralelno sa gradnjom, započetom 2017. godine, poručen je prvi kontigent opreme za digitalizaciju.

Krajem 2018. otvoren je Centar za digitalizaciju sa dva pomenuta odeljenja. Početkom 2019. počela je obuka stručnjaka na opremi koja je trajala do sredine 2019. Od septembra do kraja 2019. digitalizovano je 187.000 dokumentata o kojima brine SANU.

Rekonstruisana je sala od 50 mesta u kojoj se održavaju razni skupovi za potrebe AVA, Instituta i same SANU. Opremljena je vrhunskom opremom uključujući mogućnost video i filmskih projekcija. Krajem te godine poručen je još jedan kontigent opreme koji je stigao početkom 2020.

Ovaj trenutak deluje kao zgodan za svođenje računa ne samo u vašoj ličnoj karijeri, nakon svih radnih mesta i funkcija kroz koje ste prošli, nego i zbog trenutne svetske krize izazvane epidemijom virusa. Takva vremena podsete nas koliko su zparavo za ljudsku civilizaciju značajni arhivi, biblioteke, sva ona mesta na kojima se sabiraju njena dostignuća.

– Indijana Džons kaže: „Nisu važne godine nego kilometraža“. Sve što je proteklih decenija i godina, urađeno u Kinoteci i AVA SANU je imalo za cilj jedno zaštiti kulturno nasleđe. Uvek moramo imati na pameti da su kulturna dobra neobnovljiv resurs.

Kada nestanu, nestaju zauvek. Sa druge strane kroz AVA SANU trebalo je omogućiti veću vidljivost i dostupnost onog što se u njoj čuva. To je jedan od zadataka koji predstoji jer je sada pažnja usredsređena, još uvek, na poslove digitalizacije.

I u slučaju Kinoteke i Akademije ista je namera, omogućiti tom nacionalnom blagu neku vrstu večnosti. Ona će pre svega zavisiti od razvoja digitalizacije u budućnosti. Ivo Andrić je govorio da: „Arhivska dokumenta nisu mrtva, siva i uzaludna kao što površnim i neupućenima može ponekada da izgleda.

To su dragoceni svedoci bez kojih bi nam ostala nepotpuno razumljiva mnoga pojava u sadašnjosti, bez kojih ne bismo mogli nazreti ništa od budućnosti“.

Sami pripadate generacijma koje je takođe trenutno potrebno čuvati brižljivije nego neke druge, pa vam je zbog toga sloboda kretanja znatno ograničena (možda uskoro takve „mere“ počnu da važe i za sve ostale). Kako vam deluje te pozicija, doživljavate li je kao neku vrstu diskriminacije i uskraćivanja slobode ili smatrate da je opravdan takav način?

– Mojoj generaciji nije prvo iskustvo ove vrste. Variola vera je i te kako uticala na naše živote. I tada smo prolazili kroz stvari koje liče na ovo kroza šta danas prolazimo ali, ako se dobro sećam, ne u ovom obimu. Velike boginje su bila lokalna stvar. Bila je to epidemija a ne pandemija. Možda je strah bio manji jer smo znali da postoji vakcina i u kratkom vremenu sprovedena je vakcinacija.

Kao laiku za medicinu ostaje mi da verujem struci i da se ponašam po savetima koje nam upućuju u nadi da će to dati potrebne rezultate. Moja uznemironost je velika zbog činjenice da od ovog virusa obolevaju sve generacije i generacije koje tek treba da žive.

Šta kada pandemija prođe? To ne prolazi, tako, odjednom. Odjavna špica i gotovo idemo dalje. Siguran sam da ću razmisliti da li nekome da pružim ruku, izljubim se povodom sretnog događaja… Na stranu što ovih dana slušamo i čitamo da nas nešto slično može zadesiti, ponovo, u najskorijoj budućnosti. 

A možda smo sa ovom merom ipak preterali i možda bi nam iskustvo starijih bilo od pomoći. Eto, recimo, vi ste osmislivši filmski maraton na tadašnjoj televiziji učinili da tim danima (obično vikendom) ulice Beograda budu puste. Da li je ta ili neke slična ideja moguća u današnje vreme bez obzira na svu dostupnost novih tehnologija?

– Moje iskustvo je imalo smisla u nekim drugim vremenima. Maraton koji spominjete bio je pre više od trideset godina, On je bio svojevrsni eksperiment u svakom smislu. I uspeo je jer se događao u vreme kada smo imali dva televizijska programa koji su završavali sa emitovanjem pre 23.

Gledaoci čitave Jugoslavije mogli su da vide, osete kako će televizija izgledati u budućnosti. Bili su u prilici da neprestano gledaju filmove od petka naveče do nedelje pred drugi dnevnik.

Uz male pauze, 36 sati bez prestanka. Danas kada imate stotine programa koji traju danonoćno treba tražiti drugu vrstu sadržaja.

Muzeji, pozorišta, arhivi prilagodili su se zadatoj situaciji. Kada je film u pitanju meni je zanimljiva inicijativa Igora Stankovića i Miše Mogorovića.

Festival Moj Off i program Abazije dobra su prilika da se “iskoči” iz kolotečine standarnog prikazivanja i repriziranja istih filmova na mnogim TV kanalima.

Filmovi su iz najnovije produkcije, tek prikazani na festivalima kod nas, iz raznih zanimljivih kinematografija. Program Kinoteke namenjen je onima koje vole dokumentace i stare filmove. 

Kako vam izgledaju dani? Ko vam pomaže? Deluje li vam da ljudi pokazuju sve više svoju dobru ili ipak onu lošiju stranu? 

– Ovo je dobra prilika da knjige koje i dan danas kupujem barem jednom nedeljno, a mnoge nisam pročitao, sada dobiju svog čitaoca.

Ima filmova koje sam kupio, dobio ili su na drugi način stigli do mene koje do sada, zbog obaveza, nisam uspeo da vidim, konačno mogu da im se posvetim. Nakupilo se toga poprilično. Međutim, i bez ovoga stanja često posežem za nekim već ranije pročitanim knjigama i filmovima.

Nije loše po kad-kad konsultovati i pisce filmske autore. Proveriti i sebe i autora jer posle dužeg perioda neka dela vam izgledaju kao nova, kao da ih prvi put čitate ili gledate.

Sin Đordje i komšinica Ivana su glavna logistika za nabavku onoga što nam treba. Ima nešto drugo. I u našoj zgradi posjavile su se poruke i telefonski pozivi mlađih ljudi koji nude pomoć. Znamo se iz prolaza i onog komšijskog „dobar dan“.

Ovo može biti dobra prilika da više saznaš ko su ljudi oko tebe koje si dosada doživljavao samo kao svoj komšiluk. Nije to mali „dobitak“.

Šta mislite, hoće li nas ovo iskustvo promeniti ili smo, ne samo kao pojedinci i društvo, već i kao vrsta, osuđeni na večno vraćanje istog?

– Svako iskustvo bi moglo da nas promeni. Zavisi od nas. Najbolje je kada nas ono promeni na bolje i kao pojedince i kao društvo. Ne jednom sam ponovio rečenicu da nije dobro upamtiti život po rizicima koje nismo prihvatili. Mi dugo živimo u vremenu velikih rizika.

Na nama je šta ćemo sa njima da uradimo. Istorija nas uči da smo neke velike nesreće brzo zaboravili i ubrzo načinili istu grešku. 

Ovih se dana vrti simpatična reklama jednog mobilnog provajdera koja nudu novu platformu za gledanje filmova i, gle dobre dosetke, vi ste glavni „glumac“. Ljupka uzrečica – „ma, ne pitaj me ništa“, kažete, već se uvrežila među vašim poznanicima. Treba li strepeti da će ona dugoročno obeležiti vreme pred nama?  

– Ta reklama je jedno potpuno nesvakidašnje iskustvo, drukčije od mnogih dosadašnjih. Dugo smo pregovarali. I sam se pitao da li mi to treba na kraju karijere. Prihvatio sam jer je reč o filmskom kanalu koji i sam često gledam i koji, po opštem mišljenju, ima dobar filmski i serijski program. To je presudilo.

Desilo se nešto što nisam predpostavio. To što ja nisam predpostavio je prirodno ali ona je iznenađenje i za one koji se bave tom vrstom posla, ljude iz agencije i produkcije koji su radili na spotu.

U času kada nastaje ovaj tekst spot na Youtbe ima preko 700.000 poseta. Kažu da je to neuobičajeno za reklamu. Čujem da na pitanje „kako si“ odgovaraju “ma, ne pitaj me ništa”. To je jedna od dve rečenice koje izgovaram u spotu.

Kažu mi da su mnogi reklamu doživeli kao film o meni i nisu baš bili sigurni u prvom gledanju šta se reklamira.

Moja fascinacija je ekipa mladih ljudi, profesionalaca koji su radili na spotu. Njih dvadesetak – od reditelja,direktora fotografije, rasvetljivača, tonaca, garderobera… pokazali su zašto su naši ljudi od filma tako visoko pozicionirani kod stranih producenta.

To se na spotu vidi. Poseban ton spotu dao je svojim glasom i načinom interpretacije teksta glumac Dragan Vujić-Vujke. Ipak to zanimljivo iskustvo ne bih više ponavljao.

P.S. Skoro sam saznao da je spot trebalo da se snima u Kinoteci. Sasvim prirodno. Na žalost, kako su me producenti obavestili, to nije bilo dozvoljeno.

Digitalna karta SANU

– Na mesto upravnika AVA imenovan je akademik Aleksandar Kostić. Ostao sam u statusu savetnika i moj posao do kraja godine bi bio da se sakupljam građu o SANU koja se ne nalazi u Akademiji.

Reč je o televizijskim i radijskim emisijama, filmovima, pres klipingu te da se od te građe formira, neka vrsta, digitalne karte SANU – objašnjava Radoslav Zelenović svoju dalju ulogu u Arhivu i Centru za digitalizaciju SANU.

Sve se očas urušilo

Korona virus još jednom nam je pokazao koliko smo ranjivi. Ne samo mi. Najmoćnije svetske sile poput Kine, SAD, Rusije, Velike Britanije, Francuske, pogotovu Španije i Italije koje pokazuju potpunu bespomoćnost.

Zemlje za koje se mislilo da su nepobedive u svakom pogledu. Imale su jak zdravstveni sistem i jaku ekonomiju i Evropsku uniju. Očas, sve se urušilo. Dnevno umire veliki broj ljudi. Pritom svaka od tih zemalja je i vojna sila, ali to silno oružje, atomsko naoružanje, ovakve i onakve bombe, rakete, laseri ne mogu da se odupru jednom virusu.

Ono je, na žalost, pravljeno da uništava ljude, životnu okolinu, a ne viruse. Pročitao sam se ovih dana mnogo toga, sa svih strana sveta, samo nisam kako ćemo i KADA ovu pošast zaustaviti?

Čovečanstvo koje je vekovima stvaralo ogromne uspehe u mnogim oblastima, naravno, i u medicini, pokazuje, u ovom slučaju, visok stepen bespomoćnosti. “Kuga globalizacije” je naslov koji sam ovih dana pročitao.

Poučan je primer kako su se pojedine zemlje EU ponele jedna prema drugoj. To što su zatvorile granice donekle se i može razumeti, nisu jedine, ali to što jedna drugoj ne pomažu – teško. U mnogim dokumentima, deklaracijama, pomoć se uvek podrazumeva. Biće zanimljiv proces ponovnog uspostavljanja odnosa među članicama EU.

Otpornost na vreme

Film je moja primarna preokupacija. Kada kažem film, mislim na filmsku traku. Moramo da budemo pošteni prema filmu jer malo šta je tako dostojanstveno ostarilo kao filmska traka. Rokenrol se podrazumeva.

Sve što je snimljeno filmskom kamerom od kraja devetnestog do prve dekade dvadesetog veka, to je za mene film u njegovom izvornom obliku. Film nije promenio dvadeseti vek, ali da ga je obeležio, u to nema nikakve sumnje. Štaviše, dvadeseti vek ima privilegiju jer može da se ogleda u pokretnim slikama.

“Novi nosači slike i zvuka“ u digitalnom formatu su, ipak, nešto drugo. Da, oni mogu da se prikazuju u bioskopskoj sali na velikom platnu i tu, manje više, prestaje sličnost.

Ne sporim da su velike praktične prednosti digitalnog stvaranja filmskog dela, ali pitanje svih pitanja i glavna nedoumica je otpornost na vreme, odnosno, vek trajanja. Ideja da se na ovaj način snimljeni filmovi u jednoj kopiji, ipak, presnime i na filmsku traku, ima sve više pobornika.

Naša Kinoteka je stara, ali nije staromodna

 Filmska traka ima svoj miris, opipljiva je, ali ume da bude ktra, a nekada je bila samozapaljiva. Bez obzira na neke mane, niko nije savršen, ona je uvek u prednosti jer, provereno, može da traje, uz adekvatno čuvanje, deceniijama u neizmenjenom obliku.

To je važno za arhivistiku jer njena dugovečnost nije pretpostavka već iskustvo sa kojim raspolažemo. Kakva je budućnost svega snimljenog u digitalnom formatu saznaće neke generacije koje dolaze posle nas.

Već sad, odmah, treba činiti sve da se nađu tehnološki standardi koji će ogromnu građu naše civilizaciji snimljene u digitalnom formatu čuvati i sačuvati na pouzdan način. Preciznije rečeno, moramo da stvorimo takvu digitalizaciju kojoj vreme ne može ništa.

Jedan od prvih centara za digitalizaciju filmske trake u ovom delu sveta otvoren je, upravo, u Arhivu Jugoslovenske kinoteke. Otvorio ga je Teo Angelopulos, osvedočeni prijatelj naše Kinoteke, u jesen 2008. godine. To je samo potvrdilo ono što sam uvek govorio – da naša Kinoteka jeste stara institucija, ali nije staromodna.