Pisac koji je obeležio srpski roman: Radoslav Vava Petković (1953 – 2024)

Radoslav Vava Petković preminuo je juče u 72. godini u Novom Sadu.

Rođen je 21. jula 1953. u Beogradu. Autor je romana, knjiga priča i eseja koja su ovenčana najuglednijim književnim priznanjima i nagradama u bivšoj Jugoslaviji i potonjoj Srbiji.

Objavio je romane Put u Dvigrad (1979), Zapisi iz godine jagoda (1983), Senke na zidu (1985), Sudbina i komentari (1993), Savršeno sećanje na smrt (2008), Sudbina i komentari, dopunjeno izdanje (2022).

Odlazak književnika Radoslava Petkovića ostavlja veliku prazninu u našoj kulturi, a svoja sećanja na njega kao i neizmerni značaj njegovog stvaralaštva, oživljavaju Danasovi sagovornici.

„Radoslav Petković bio je pripovedač od one vrste koja polako nestaje sa horizonta savremene srpske književnosti. Ukratko, bio je pisac erudicije i istorične imaginacije tako retke u današnjoj poplavi autofikcijske književnosti u kojoj od humanistički oblikovanog znanja gotovo da ništa nije ostalo“, kaže Mihajlo Pantić.

Književnik zatim pojašnjava da – biti eruditan pisac, pritom i inventivno vladati umećem oblikovanja romana, u dobu kada se romanom smatra svaki fikcionalni, pa i nefikcionalni tekst produženog trajanja, a „romansijera” ima gde god se okrenete, znači pripadati magistralnom toku nacionalne književnosti koji su svojim delima oblikovali naši moderni glasci, pre svih Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, a potom, redom, između ostalih, Vladan Desnica, Borislav Pekić, Danilo Kiš…

„I ma koliko ga vidim kao sledbenika najboljeg dela ovdašnje pripovedne tradicije, Radoslav Petković je pre svega pisac koji je pomenuti način građenja književnih svetova obogatio svojim prepoznatljivim, tačnije, neponovljivim, inovativnim pristupom, svaki put drukčijim, iznenađujućim i za njega samog i magično privlačnog za svakog čitaoca sličnih afiniteta“, kaže Pantić.

Njegov opus, ističe naš sagovornik, ostaje kao trajan doprinos pripovednoj umetnosti ovog podneblja i jezika, kao optimalno realizovana mogućnost dubinskog poniranja u bliži i dalju istoriju, ali i u neposrednu savremenost.

„Upravo na tragu svojih velikih prethodnika, koji su nas podsećali da je čovek uvek na gubitku pred nemerljivim silama, ali iz nove, postmoderne perspektive koja demaskira prošlost da bi raskrinkala sadašnjost, Radoslava Petkovića je pre svega zanimala priroda i (be)smisao ljudskih iluzija koje su, u svakom dobu i u svim okolnostima, uvek zamena za nedosegnutu ili zauvek izgubljenu autentičnost življenja“, primećuje Pantić.

Pišući u nekoliko navrata o njegovim delima, čije osobine i učinke nije moguće, posebno u ovom času, a ni inače, svesti na nekoliko rečenica – uz već pomenutu eruditnost koju pretežni deo književnosti i „književnosti” našeg vremena odbacuje kao suvišan balast i nepotrebno zamaranje čitalačke pažnje – Pantić još jednom naglašava da je Radoslav Petković, i sumnjajući i verujući u važnost velikih naracija, nastojao da istoriju sagleda u „novom ključu”, i time, dovodeći je u posrednu, simboličku vezu sa preispitivanjem životnih iskušenja čoveka našeg doba, zasnovao vlastiti, ujedno epski i antiepski poetički obrazac.

„Otišao je još jedan moj književni prijatelj. Utehu ću, ukoliko je ima, nalaziti u njegovim mudrim i maštovitim knjigama, u paralelnim svetovima koje je stvorio od sve bleđih ostataka stvarnog sveta“, konstatuje Mihajlo Pantić.

Da nam vest o smrti Radoslava Petkovića potvrđuje to da je još jedan veliki savremeni srpski pisac prerano sišao sa životne i književne scene, zapaža Gojko Božović pesnik, kritičar, esejista i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag. No, on ističe to da je Petković u književnosti ostao kao najtvrđi dokaz da i u savremenosti nastaju velika književna dela.

Zajedno s Davidom Albaharijem, Božović ističe da je Radoslav Petković bio pisac koji je obeležio srpski roman u generacijama koje su došle posle Danila Kiša i Borislava Pekića. Mada je, dodaje naš sagovornik, objavio i dve odlične knjige priča „Izveštaj o kugi“ i „Čovek koji je živeo u snovima“, i nekoliko izrazitih knjiga eseja, najpre „Ogled o mački“, „O Mikelanđelu govoreći“ i „Vizantijski internet“, Radoslav Petković, poput Borislava Pekića, najpre bio romansijer.

„Pisao je malo, s velikim pauzama između romana, ali je sve što je napisao bilo dobro. Potpuno je prirodno da je pisac takve imaginativne i intelektualne snage pisao eseje. U modernom srpskom eseju to je obimom neveliko, ali neobično značajno poglavlje. Ti eseji mogu biti čitani i kao poetička osnova piščevih romana i kao pedoaje za romane koje, nažalost, nije stigao da napiše“, kaže Božović.

Oblikovani u znaku istoriografske metafikcije, Božović konstatuje da su Petkovićevi romani pažljivo izgrađene i zanosne priče o različitim istorijskim epohama. U njegovim romanima, kaže, jasno su precizirani i vreme i prostor pripovedanja, jer su to osnove iz kojih crpi njegova priča, ali i to da je pisac od jednog do drugog romana smelo menjao i istorijski okvir i prostorni plan pripovedanja.

Božović ističe da je Petković u romanima opisao put od istorije mediteranskog grada Dvigrada u ranom „Putu u Dvigrad“, preko istorije ranih pokretnih slika i nemog filma u „Senkama na zidu“, jednom od vrhova piščevog pripovedačkog umeća, do ukrštene priče o ruskom mornaričkom oficiru Pavelu Volkovu, koji se iznenada pomeo i izgubio u ličnim i istorijskim metežima početka XIX veka, i priče o sudbini istoričara Pavla Vukovića koji se našao u grotlu mađarske revolucije 1956. godine, u remek-delu „Sudbina i komentari“, jednom od najznačajnijih romana srpske književnosti poslednjih decenija. Taj put, dodaje Božović, pisac zaokružuje u slici pozne vizantijske epohe u kojoj se mešaju istorija i fantastika, istorijsko znanje i misterija u „Savršenom sećanju na smrt“.

„Neretko oštro odvojeni u književnosti, prvorazredna erudicija i umeće pripovedanja stoje u najdubljem saglasju i savezu u pripovedanju Radoslava Petkovića. Duboka, raznovrsna i iznijansirana znanja o istoriji navodila su ga da o istoriji priča i da u dokumentarno verodostojnu sliku epoha unosi običan ljudski život i moguće ljudske sudbine, nimalo retko uzbudljivije od oglašenih sudbina koje je istorija izvela na svoju pozornicu. U osnovi Petkovićevih romana je priča dugog daha ispunjena preokretima i otkrićima, ali i složenom mrežom intelektualnih referenci i važnih pitanja koji se stapaju u izoštren saznajni horizont ovog pripovedanja“, kaže Božović.

Prema negovim rečima, za pisce romana koji za svoju osnovu u nekom obliku uzimaju istoriju najvažnije je da imaju jasnu svest o istoriji.

Petković je u svojim romanima predstavio produbljenu sliku nekoliko istorijskih epoha, zapitan, pre svega, nad sudbinom čoveka u istoriji, a nimalo impresioniran velikim pokretima i zamasima istorijskih tokova. U osnovi njegove istorijske svesti, primećuje Božović, jeste uverenje da je istorija priča, ali da se ova uvek iznova mora ispričati, na osnovu pažljivih istraživanja i sumnje u zatečena saznanja.

Petkovićevo pripovedanje istorije otuda je imalo snagu demistifikatorskog poduhvata, uviđa Božović i zaključuje da je Radoslav Petković od onih retkih pisaca koji su, osim što su ih napisali, malo šta radili za svoje knjige i za njihov uspeh među čitaocima, ali će njihov književni značaj samo rasti u vremenima koja su pred nama.

Čovek blage naravi i velikog strpljenja

„Sa dubokom tugom primili smo vest o smrti Radoslava Vave Petkovića, jednog od naših najznačajnijih savremenih pisaca. Njegova književnost ostavila je neizbrisiv trag u srpskoj kulturi. Autor je jednog od najboljih romana srpske književnosti – „Sudbina i komentari“ ovenčanog Ninovom i nagradom „Meša Selimović“, da pomenemo samo neke. Ono što je karakterisalo njegov književni rad jesu pažljivo birane teme i precizno komponovane knjige, sa znatnim udelom erudicije i esejističkog načina oblikovanja proznog opisa što je dalo uverljiv i prepoznatljiv pripovedni svet, stvaralački postupak i stil – kažu za Danas iz Izdavačke kuće Laguna, i dodaju: „Pamtićemo ga pre svega po blagoj naravi i velikom strpljenju i čuvati sećanje na njegovo vredno književno delo“