Radost naroda

U ranom detinjstvu Garinča je bio oboleo od devijacije kostiju na nogama. Lekari su rekli da je neophodna operacija ili će dete ostati bogalj. Kako roditelji Garinče često nisu imali ni za hleb, sve je bilo ostavljeno sudbini. Iz rodnog mesta Pao Grande, država Rio de Žanerio, otišao je na probu u Botafogo. Bio je to savet jednog veterana Botafoga koji se zvao Arati. Na prvom treningu Garinča je igrao protiv Nilton Santosa čiji je nadimak bio Enciklopedija.

Na tom prvom treningu Garinča se poigrao sa velikim bekom, prodao mu tunel i postigao tri gola. Baš na predlog Santosa Garinča je ostao u Botafogu. Za potpis ugovora dobio je jedan kruzeiro. I dobijao mesečnu platu od dva kruzeira. Za 13 godina Garinča je odigrao 579 utakmica i dao 249 golova za Botafogo. Osvojio je tri prvenstva Rio de Žaneira 1957, 1961, 1962. godine.

Nilton Santos i Garinča postali su najbolji prijatelji. Za reprezentaciju Brazila odigrao je 57 utakmica i postigao 19 golova. Pet na svetskim prvenstvima i imao je 11 asistencija. Igrao je na tri svetska prvenstva, 1958, 1962, i 1966. Na Svetskom prvenstvu u Švedskoj Garinča je počeo kao rezerva.

Pred utakmicu s SSSR Didi, Nilton Santos i Belini, kapiten tima, zahtevali su od trenera Feole da u tim uvede Garinču umesto Žoela. Garinča je bio najbolji igrač na prvoj utakmici. I bio je među tri najbolja igrača na tom prvenstvu: Pele, Garinča, Didi. Na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu Pele se rano povredio a Garinča je bio najbolji strelac i najbolji igrač.

Kakav je to bio karneval u Brazilu, od juna do oktobra te 1962. Garinča je bio slavljen kao Alegria do Povo, kao radost naroda. Dva puta u četiri godine Garinča je bio prvak sveta. Više od toga se ne može. To je znao Garinča, znao je da su te četiri godine večnost gde je srce (o)stalo. Znao je da svet gledamo jednom u detinjstvu, sve ostalo je sećanje. Detinjstvo Garinče trajalo je do kraja Svetskog prvenstva u Čileu. A dalje nije želeo da odraste: Sećam se dečaka mornara koji su odlazili/crtajući jedra kao svoje srce.

Ovo je Pablo Neruda, danas je 12. jul, Nerudin rođendan. Ne, nije Neruda, a ne znam koji je to pesnik. Ovo je sigurno Neruda, stihovi koje je posvetio Garinči: Volim ljubav mornara/koji ljube i odlaze./Ostavljaju obećanje neko./I nikad ih nema više./U svakoj luci po jedna žena čeka./Mornari ljube i odlaze./Jedne noći sa smrću ležu/u ložnicu mora.

Garinča se sve više okretao rakiji od šećerne trske i konjaku palinki. Kakav opasan šmek ima taj konjak. Doneo mi je jednu flašu iz Brazila Sinan Gudžević.

Garinča se oženio prvi put 1953. devojkom Nair. To je bila njegova dečačka ljubav. Nair i Garinča su za devet godina dobili osmoro dece. Sve su bile kćeri. Nair je umrla 1975. Garinča kaže da je na dan njene smrti procvetalo jedno drvo u njihovom dvorištu. A to drvo cvetalo je samo na Garinčin rođendan, 28. oktobar. Ni dan pre, ni dan posle. Nair je umrla na Garinčin rođendan.

Za vreme Svetskog prvenstva u Čileu upoznao se sa Elsom Soares Anom Marijom, brazilskom pevačicom džeza u bluza. Sa njom je dobio sina. Venčali su se u Boliviji 1966. Bila je to burna veza sa svađama i mirenjima. Rastali su se 1977.

Dva sina Garinči je rodila Iraci. Iraci, devojka iz njegove mladosti. Garinča je jednog sina dobio u Švedskoj: sina Ulfa Laudenberga. Njegovu majku upoznao je za vreme Svetskog prvenstva u Švedskoj.

Pred kraj života bio je sa Vanderleom, udovicom bivšeg igrača tima Vasko de Gama. Karvoeiro, njen muž, umro je od raka kostiju. Sa Vanderleom Garinča je imao ćerku Liviju.

Imao je 13 dece. Umro je 20. januara 1983. u bolnici Eniosera u Riju. Na toj klinici lečen je od alkoholizma. Televizija je ceo dan vršila prenos sa stadiona Marakana gde je u centralnom holu bio izložen kovčeg sa Garinčinim telom. Nekoliko kilometara duga reka Brazilaca čekala je da mu se pokloni. Kad je veliki vatrogasni kamion krenuo avenijom Brazila prema Petropolisu i Garinčinom rodnom mestu Pao Grande, hiljade ljudi stalo je i mahalo belim maramicama.

Tog dana u zaostavštini jednog portugalskog pesnika, možda Rikarda Reiša pronađeni su stihovi: Kratak otisak koji u mekoj travi/ostavi stopalo/senka koja senči/beli za lađom trag/ni više ni bolje ne ostavlja/dušama duša.

Garinča je sahranjen na groblju Indihomirin na brdu Rajs de Sera. Kao da je ona ptica koju je uhvatio u detinjstvu, ona ptica koja donosi sreću porhnula iz njegovih ruku. Na sahrani je bilo 7000 ljudi koji su pevali, plakali i pevali Tach Egando Ahora, Vreme dolazi.

Od igrača iz njegove generacije bili su Nilton Santos, Belini i Ademir. Pele nije bio na sahrani Garinče. Na svoju sahranu Pele ne mora da dođe, a morao je da dođe i da se pokloni Garinči. Govorio je Nilton Santos: Bio je i ostao veliko dete koje je imalo i znalo samo za jednu igračku – fudbalsku loptu.

Ako postoji dilema ko je najbolji igrač na svetu Pele ili Maradona, ja kažem Garinča. Mora da jeste, mora da je Garinča voleo onu pesma Silvije Plat: Ljubav, ljubav, moje godišnje doba. Jer sa toliko ljubavi, ljubavi i radosti niko na svetu nije igrao kao Manuel Francisko dos Santos Garinča.

Posle pobede na Svetskom prvenstvu u Švedskoj Garinču su pozvali u jedno sirotište, kod dece koju su napustili roditelji. Jedan dečak upitao ga je kako to on dribla, a Garinča je odmah odgovorio: Dribling je vaga krvi. Pa se nasmejao: Ne, ne, dribling je ringišpil u kolenu, u stopalu i kolenu. A jedna pesma o Garinči ovako počinje: Svet je bio još previše mlad, sve je moralo da se dogodi da bi došao ti Garinča.

Oduvek sam voleo pesmu Mija Raičevića Put u visoko društvo (ne samo zbog Simon Sinjore iz istoimenog filma) iz njegove druge zbirke Čarape u travi. I znam, siguran sam, da bi se ona učinila lijepom i Garinči:

davno se
Ljubiša Jevremović
fudbaler bivše Jugoslavije
zamonašio
nije više išao na utakmice
jer ko je još video
kaluđera na stadionu
znao je ponekad nedeljom
držeći glavu pod jastukom
da sluša radio prenos
one noći
pre nego što je
odleteo u nebo
čvrsto je rešio
da opet stane na gol