Radovan Lale Đurić: Svet neće čekati na nas

Na momente je delovao zastrašujuće, umeo je da bude brutalno žustar, ali i oduševljen i pun pohvala. Pružio je mladim umetnicima veće šanse za uspeh nego mnoge institucije… – rekla je Ana Bondžić, mlada slikarka i laureatkinja nagrada na nacionalnom konkursu Mladost, na komemoraciji Radovanu Laletu Đuriću, u aprilu 2014. u Nišu.

Đurić je tada otišao, nakon duge i teške bolesti. Prethodno je proveo deset intenzivnih godina na relaciji Njujork – Beograd – Niš. Bio je renomirani slikar, skulptor i dizajner, osnivač Niš art fondacije (NAF), saradnik kompanije Filip Moris, promoter srpsko-američkog life style, mecena mladih umetnika u Srbiji, neumorni entuzijasta koji je obogaćivao kulturni i društveni život u zemlji, čovek vulkanske energije, prijatelj Danasa.

Uprkos raskošnom životnom i profesionalnom bekgraundu, svojim remek- delom smatrao je nacionalni konkurs Mladost, koji je NAF organizovao od 2006, uz finansijsku podršku Filipa Morisa. Ciljevi Mladosti nisu bili mali – iznedriti novu generaciju mladih slikara koji će raditi širom sveta a ostati u Srbiji, demetropolizovati kulturu i oživeti kulturno-umetnički život zemlje iz koje je davno otišao. Izabrao je, ipak, da joj se zauvek vrati i bude sahranjen u Beogradu.

Od Bele Palanke do Njujorka

Đurić je rođen 1945. u malenom selu Ljubatovica, u opštini Bela Palanka, u učiteljskoj porodici. U Nišu je završio osnovnu i srednju školu, a kasnije je radio kao dizajner i scenograf u Narodnom pozorištu u Beogradu. Slikarstvo je učio u Veneciji i Amsterdamu, a u tim gradovima i Parizu imao je ateljee. Od 1973. živeo je u Njujorku, gde je između ostalog imao reprezentativnu galeriju Prostor Lale/Lale space. Bio je državljanin Srbije i SAD.

Uspešno je izlagao u bivšoj Jugoslaviji, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Španiji, Belgiji, Švajcarskoj, Kanadi, Australiji, SAD… Njegovi umetnički radovi danas se nalaze u privatnim, korporacijskim i bankarskim kolekcijama širom Amerike i Evrope. Još krajem 1970-ih neki srpski mediji proglašavali su ga „jednim od najskupljih jugoslovenskih slikara u svetu“.

Njegove slike kritika je umela da nazove čudesnim, ali on o svom slikarstvu nije voleo javno da govori. „Volim veliki format, volim da obojim prostor, mučim se dok ne odlučim da je slika gotova“, bilo je najviše što se na tu temu moglo čuti. Bio je daleko govorljiviji kad je branio tezu da je slikarstvo pre svega biznis („Slikar mora da živi od svog rada, tržište mora da ga prihvati, njegovog dilera ne zanima da li je on učestvovao na Bijenalu“).

Đurićev dom u Njujorku (Menhetnu) i Kvinsu bio je skoro obavezna stanica naših ljudi koji su se slučajno ili namerno našli na toj strani sveta. Ugostio je brojne umetnike, novinare, pokojeg političara, obične ljude. Bili su tu i Momo Kapor, i Rade Šerbedžija, i Radovan Karadžić… Umeo je, kažu, da pravi vraški dobre sedeljke, uz dobar viski i još bolji džez. Bio je jednom oženjen i otac je jednog sina – Vuka.

Meteorit koji je pao u učmalu zemlju

U njegovim katalozima može se pronaći i životna mantra koju je voleo: žene, hrana, piće. Bio je hedonista, nekonvencionalan, neposredan, komotan. Glasan, bučan i žestok. Prilično ličan i skoro nemilosrdan prema protivnicima. Mek kao pamuk prema onima koje usvoji. „Ja sam zapravo stidljiv“, priznavao je u retkim trenucima.

Kad je boravio u Srbiji, lako se mogao videti u beogradskim i niškim kafanama, sa tompusom i viskijem, okružen prijateljima i prijateljima, kojima nije dozvoljavao da išta plate, ma ko da su. „Jedna od najtužnijih stvari u životu je prazna kafana“, govorio je. Valjda je zato neke od njih redizajnirao ili renovirao – beogradsku Malu Slaviju, niškog Želju ili Tri šešira.

Oni sa kojima je provodio vreme umeli su da tvrde da je bio umetnik druženja. Euđenio Sidoli, prvi direktor kompanije Filip Moris u Srbiji, rekao je da je „imao utisak da Lale nikada ne spava, uvek je bio tu za prijatelje“. „Lale je u sebi nosio snagu tornada, to što zna i može hteo je da podari drugima, a zauzvrat nije tražio ništa, izuzev malo respekta“, dodao je slikar Perica Donkov. „U svakom slučaju, bio je kao meteorit koji je pao u učmalu zemlju“, čulo se jednom prilikom među prijateljima.

Mladi, Leonardo i nove galerije

Počeo je intenzivnije da dolazi u Srbiju od 2003, kad je kompanija Filip Moris kupila DIN. Govorio je da je tome i sam doprineo, lobirajući kod ličnih prijatelja u bordu Altrija grupe, u čijem je sastavu Filip Moris, kao i u bordu Filipa Morisa. Nakon privatizacije umeo je da pegla odnose između države Srbije i kompanije, posredujući u rešavanju različitih pogleda na otpremnine ili akcize. Verovao je da je doprineo da se Filip Moris obaveže da će izdvajati milion evra godišnje za nišku lokalnu zajednicu. Obezbedio je da ta kompanija finansira i sve manifestacije NAF. To mu, međutim, nije smetalo da za njih izdvaja i sopstveni novac.

„Da, sve to jeste mecenstvo. I buđenje mecenstva u Srbiji. I to je jako važno. Humanizam i renesansa, recimo, jesu napredak čovečanstva, ali ih ne bi bilo, bar ne u to vreme i na taj način, da to neko nije finansirao, i pri tom umetnicima dao punu slobodu. Da nije bilo mecenstva, ne bi bilo ni Leonarda. Da nije porodice Mediči, ne bi bilo Mikelanđela…“, govorio je tada za Danas.

Svoju fondaciju osnovao je uz malu pomoć prijatelja, među kojima su bili Neda Arnerić, Olja Ivanjicki, Jovan Ćirilov, Gordana Suša, Rada Đuričin, Tihomir Trivunac… Ona je ubrzo, kao ključni projekat, počela da organizuje nacionalni konkurs Mladost, koji su pratile prodajne izložbe najboljih radova u Nišu, Beogradu i Novom Sadu, a potom dalja promocija mladih umetnika na međunarodnom planu. Prema ocenama stručnjaka, Mladost spada među najveće konkurse u Evropi, a njegov nagradni fond od 18.000 evra za troje prvoplasiranih veći je od recimo fonda za Pulicerovu nagradu. Na konkurs je svake godine stizalo oko 2.000 umetničkih radova, koje je slalo oko hiljadu slikara iz Srbije do 35 godina starosti.

Vrhunac pojedinačnog kulturnog delanja NAF bila je izložba Leonardovi kodeksi i mašine, održana 2008. u Nišu i Beogradu. Na izložbi se moglo videti 65 eksponata napravljenih po originalnim nacrtima Leonarda da Vinčija, uz korišćenje materijala i tehnologije iz njegovog vremena. Modeli, pristigli direktno iz muzeja u Firenci, predstavljali su autorove vizionarske zamisli robota, letelica, podmornica, automobila… Fondacija je, takođe, inicirala i učestvovala u renoviranju ili izgradnji niške Galerije Srbija, reprezentativnog prostora od oko 800 kvadratnih metara u kompleksu Filipa Morisa u Nišu, Galerije Filipa Morisa u Beogradu i Galerije Matice srpske u Novom Sadu. Delimično je adaptirala nišku Univerzitetsku biblioteku Nikola Tesla.

Organizovala je, takođe, nacionalni konkurs za najbolju jednočinku ili kratku dramu na temu Prošlost, sadašnjost i budućnost Niša (2007) i nacionalni konkurs za mlade dizajnere nameštaja (2011), sa veoma izdašnim nagradnim fondovima. Zaslužna je za vredne izložbe slika, među kojima su postavke Olje Ivanjicki u Nišu i Beogradu (2008) i Paje Jovanovića Između estetike i života u Nišu (2010). Pomogla je realizaciju mjuzikla Kosa u beogradskom Ateljeu 212, realizovala je i nesvakidašnji projekat Humanost u boji, u okviru kojeg su mladi umetnici i saradnici NAF svojim radovima oplemenili nišku Kliniku za maksilofacijalnu hirurgiju (2010)…

„Samo napred“

„Srbija što pre mora u Evropu, već previše zaostaje za drugima. Kroz EU ćemo postati deo sveta i tražiti svoja prava u okvirima svetskih pravila. Ako budemo u igri, možemo izboriti pobedu ili nerešeno, ako ostanemo izvan igre – sigurno gubimo. Svet je globalna zajednica, ide napred i neće čekati na nas“, rekao je jednom za Danas.

„Ovu zemlju već je napustilo previše mladih, obrazovanih i talentovanih ljudi. Otišli su ne zato što je mrze već zato što su bili prisiljeni. Pobegli su jer u svojoj zemlji nisu mogli da dobiju šansu, nađu posao, plate stan… Viđao sam u Njujorku te mlade ljude kako peru sudove po restoranima, sve dok im ambicija i talenat ne usahnu. Ali, kad bi Srbija postala deo Evrope, i njihov odlazak u svet bio bi sasvim drugačiji. To ne bi bilo poniženje, već šansa“, rekao je drugom prilikom.

Jednom je ocenio da bi i nacionalni konkurs Mladost mogao biti prekretnica – početak stvaranja nove generacije mladih slikara koja će slikati slobodnije, razmišljati drugačije i učiti da živi od slikarstva. „Kroz mnogo godina ja verovatno neću biti živ, oni će moći da kažu – tako je to počelo i vodilo dovde“, govorio je. Osnivači i rukovodstvo NAF nastavili su, doista, i nakon njegove smrti, da organizuju ovaj konkurs, uz već tradicionalnu podršku kompanije Filip Moris. „Mislila sam da će to biti teško, ali nije. Lale je i dalje ovde i kao da ga čujem da kaže: samo napred“, kaže tim povodom njegova prijateljica i saradnica Neda Arnerić.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD