Foto: Gordana Nonin/ DanasAko bismo želeli da odredimo samo sa jednom rečju sve ono što je za pola veka uradio pisac i publicista Radovan Popović, bila bi to reč POVERENJE.
A upravo je poverenje jedna od najznačajnijih stvari koje treba da zadobije novinar. Radovan Popović (1938, Dub) neko je u koga su naši najpoznatiji i najznačajniji književnici imali i imaju poverenja.
Upravo je to doprinelo da javnost iz njegovih biografija sazna na jedan sveobuhvatan način životni put naših književnika i književnica: Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog, Jovana Dučića, Ive Andrića, Desanke Maksimović, Aleksandra Tišme, Branka Miljkovića, Miodraga Bulatovića…
Većina tih knjiga ima u podnaslovu odrednicu „njim samim“ jer je osnova metodologije biografskog posla Radovana Popovića uvek bila i jeste da sa velikom posvećenošću rekonstruiše nečiji život po dokumentima: zapisima, pismima, dnevnicima.
Nakon prve knjige intervjua sa bosanskohercegovačkim piscima, usledila je dragocena knjiga „Kazivanja o Andriću“, potom, tokom decenija koje su usledile, na desetine biografija, da bi upravo Radovanu Popoviću, s pravom, izdavačka kuća „Agora“ poverila zadatak da on sačini prvu antologiju pisama srpskih književnika i književnica, a knjiga „Srpska epistolarna antologija 20. veka“ upravo je i objavljena ovih dana.
* Šta je potrebno da bi čovek pronikao u život pisca?
– Da bi čovek ušao u nečiji život potrebno mu je da iščita stotine stranica, da sazna na hiljade činjenica o tom čoveku. A to je tek početak rada na biografiji jer, tek tada dolazi teži deo. Selekcija svog tog materijala, kako bi se načinio mozaik, da se nečiji život sagleda u celosti. Biografija je žanr koji je interesovao sve velike pisce, ali svi su oni pomalo bežali od svojih biografija.
* Ko na primer?
– Na primer, Isidora Sekulić je uživala čitajući pisma, dnevnike, a i sama je pisala najlepša pisma u toj tzv. „kovertiranoj književnosti“, ali je sama uništila sva pisma koja je primala. Događale su se čudne stvari kada su književnici i pisma u pitanju. Na primer, slučaj sa Mihizom, koji je bio najneobičnija ličnost u našoj kulturi. Pri kraju njegovog života sam ga posetio i on mi je pokazao hrpu pisama i rekao mi je: „Radovane, ne mogu da se saberem šta uopšte da radim sa svim ovim pismima.“ Savetovao sam ga da ih zavešta Narodnoj biblioteci Srbije ili Matici srpskoj. Ali, šta se onda dogodilo. Mihiz je seo, sestra mu je donela dva džaka, i on je u jedan stavljao pisma koja je vredno sačuvati, a u drugi ona koja su za baciti. Sestra je sutradan pogrešila i u đubre bacila pogrešan džak. To je nenadoknadiva šteta.
* Za razliku od Mihiza, Andrić je, znamo to i iz vaših knjiga o njemu, pažljivo čuvao pisma. Ova knjiga, Srpska epistolarna antologija 20. veka, postavljena je azbučnim redom, tako da je Andrić prvi koji je u njoj zastupljen. Svakog ste stvaraoca predstavili sa različitim vrstama pisama, tamo gde je to bilo moguće. Posebna su njegova pisma iz mladosti, ona upućena prijatelju Vojmiru Durbešiću pisana pre Prvog svetskog rata, zar ne?
– Da, Andrić je isto veoma voleo da čita dnevnike i pisma, biografije i autobiografije. Voleo je, i brižno je to radio, da čuva svaki papirić o sebi. U kutijama za cipele je, vrlo uredno, čuvao razvrstane prepiske. Još je kao gimnazijalac slao ta pisma prijatelju Durbešiću iz Zagreba. On u njima potpuno otvara sebe i to su vrlo emotivna pisma, često duga. Kada je krenuo u diplomatiju, postao je škrt na rečima i pisao je u poslovnom tonu. Tu više nema otvaranja duše, sve dok nije, pola veka kasnije, pisao svojoj supruzi. Samo se njoj otvarao pišući joj „Drago moje Lepo.“
* Crnjanski je bio skroz druga priča…
– Naravno, njegova pisma su eruptivna. On ne koketira. U njegovim pismima je sve „što na umu to na drumu“. On je prosto pisao zadivljujuća pisma. Iz njegovih pisama Marku Ristiću vidi se koliko ga je Crnjanski obožavao. Osećanja je ispoljavao bez imalo zadrške. S druge strane, takav je bio, impulsivan, i prema onima koji su mu se nečim zamerili. Znao je da šeta Knez Mihailovom i ako ugleda nekog ko mu se zamerio, mlatarao bi kišobranom i pretio… bezdušno je znao da se sveti nekima. Još je Epštajn govorio da su pisma deo iskrenosti. Kaže se, pisci biografija obično greše, ali pisci autobiografija obično lažu. Jednom prilikom je i Mića Popović rekao da ljudi koji pišu o sebi obično izmišljaju i dodaju ponešto, čak sebe predstavljaju kao potpuno drugačiju ličnost…
* Da li ste imali neko negativno iskustvo u tom vidu?
– Imao sam jedno gorko iskustvo. Napisao sam biografiju poznatog knjižara i izdavača Svetislava Cvijanovića. Tom prilikom sam objavio jedno pismo Desanke Maksimović iz 1928. godine u kojem ona nudi Cvijanoviću da objavi njenu prvu zbirku pesama. Objavio sam to jer je pismo činjenica. Nakon što je moja knjiga objavljena, čuo sam da se Desanka nešto ljuti na mene. Kada sam je sreo u šetnji, odmah sam je pitao da li je to tačno i ona je potvrdila da jeste. „Zašto?“, pitao sam je, a ona mi je odgovorila da pročitam knjigu razgovora koju je s njom uradio Mihail Blečić pa će mi sve biti jasno. Naravno, uradio sam to i našao da u jednom odgovoru ona kaže Blečiću doslovno da ju je Cvijanović molio da mu da knjigu pesama da objavi. Eto, to vam je pravi primer kada pisci sami o sebi svedoče. Nije to ništa što piscima treba zameriti. Svaki čovek kada bismo stavili papir pred njega da zabeleži nešto o sebi, napisao bi nešto što nije činjenica.
* Da, i to njeno pismo je u ovoj Antologiji. U vašoj knjizi „Kazivanja o Andriću“ postoji i ono pismo Sretena Marića, koji vam je napisao, uz svoja kazivanja o našem nobelovcu, i: „Da nam je Vuk, pored onog „piši kao što govoriš“, ostavio još i pravilo: „Zabeleži sve što čuješ važnog“, istorija naše kulture bi drugačije izgledala… Marić je znao važnost svedočenja. Nije dočekao ovo naše vreme jer, šta će budući biografi raditi… preturati po vajber prepiskama i porukama koje pisci ostavljaju na društvenim mrežama?
– Kada govorimo o Sretenu Mariću, moram da kažem da sam njega želeo prvo da upoznam kada sam ’70-ih godina došao u Novi Sad. Kada sam ušao u njegov kabinet, pitao me je „Ko si ti?“. Predstavio sam se, a on me je pitao ko je na slici iza njega. Pogledao sam i rekao da je to Rembo. „Tačno. Onda možeš sesti.“ On je kasnije, zajedno sa Mijom Pavlovićem, bio recenzent moje knjige „Isidorina brojanica“. Marić je poznavao Isidoru, ona je pisala 1947. godine u Letopisu Matice srpske o njegovom prevodu „Guliverovih putovanja“. Za knjigu mi je rekao: „Ovo ti je sjajna knjiga, napisaću ti pozitivnu recenziju, ali ti si napisao hagiografiju“. Tada sam Mariću rekao: „Profesore, neka neko drugi valorizuje njeno delo, ja nisam za to kompetentan. Postoje univerzitetski profesori koji to treba da rade. Ja znam, kada pišem o piscima, dokle su moje ingerencije. Preko toga, nikada nisam išao. Da ne bude kao kod Fidije, kada je on nekom obućaru koji je komentarisao neko njegovo delo, rekao: „Obućaru, ne idi dalje od obuće.“ Uvek sam se držao toga da čovek mora da zna dokle može i šta može.
* Da li vas je nečija biografija iznenadila, nečija pisma, na bilo koji način?
– Preturio sam preko svojih ruku na hiljade biografija. Mnogo sam ih čitao. Ne postoje dve iste biografije, dve iste životne priče. Na kraju, pisci su obični ljudi, uistinu malo više ludi. Tokom ’90-ih je neko društvo psihologa i psihijatara u Engleskoj proučavalo živote pisaca i došli su do zaključka da je polovina njih ludo ili samo „malo“ ludo. Skloni su porocima, najviše alkoholu. Naveli su i pet nobelovaca koji su bili alkoholičari… Judžin O’Nil, Hemingvej… Sve moje knjige su mi podjednako drage, ali sve one otkrivaju koliko su pisci razmišljali, isključujem tu samo Isidoru Sekulić, o novcu. Novac, novac, novac… da li čekaju honorar ili tantijeme od objavljenih dela u inostranstvu, zadužuju se, vraćaju dugove… ali, novac je česta tema u njihovim zapisima, pismima.
* Da, i u vašoj knjizi o Miodragu Bulatoviću, kao i njegova pisma u ovoj Antologiji, potvrđuju da je ta tema novca prisutna…
– Upravo zato je meni posebno draga ova Antologija epistola objavljena u „Agori“ jer pokazuje koliko su neverovatne sudbine pisaca. Od Skerlićevih pisama, zatim Nušićevo pismo kćerci, pa Kišovo pismo mom kolegi Miodragu Maksimoviću u kojem on otvara dušu i piše kako je ostao bez novca i da nije imao da se sa suprugom vrati iz Pariza do Strazbura sve dok mu „čestiti Sreten Marić“ nije pozajmio 200 franaka za put. U tom pismu je napisao: „Ne veruj Crnogorcima u Beogradu i Jugoslovenima u Parizu.“
Malo je pisama u kojima su pisci zadovoljni svojim životom. Obično je to muka neka, neka njihova ispovest, tuga… Malo je radosti. Ali danas… danas je tehnika kompletno uništila prepisku. Za sto godina ljudi neće imati trag o današnjem vremenu. Da nije bilo pisama mi danas ne bismo znali kako se stvarala, u vreme Vuka Karadžića, moderna Srbija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
