Rahela Ferari je tri puta menjala ime i osedela preko noći, a ovog glumca je najviše volela

Frajnd Bela Rahel je rođena u Zemunu 27. avgusta 1911. godine. Rado je odlazila u pozorište, najpre samo kao gledalac, uz pomoć rođaka koji je bio pozorišni rekviziter. Godine 1930. počela je da statira u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a već 1931. postaje njen član.

Tu se zadržala nepunu deceniju, a 1940. se seli u Beograd. Tu je angažovana zajedno sa suprugom Aleksandrom Stojkovićem. Po udaji, promenila je ime u Marija Stojković, a posle suprugove smrti, uzela je umetničko ime Rahela Ferari.

Tokom Drugog svetskog rata, zbog svog jevrejskog porekla, krila se od Gestapoa, stalno menjajući mesto boravka po malim mestima oko Beograda.

Jedne noći se spasila od Nemaca tako što je u njenu kuću došla drugarica i saopštila da je dobila poziv iz pozorišta u Pančevu, zbog čega su obe radosno istrčale iz kuće ostavljajući Nemce u čudu. Iako se izvukla iz te situacije, parališući strah ju je obuzeo dok je bežala, tako da je preko noći osedela.

Nakon rata je prvo radila u Novom Sadu, do pokretanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pozorišnu karijeru je ipak završila u Ateljeu 212. Od ranijih filmskih uloga, glumila je u kultnom ostvarenju koje je osvojilo Zlatnu palmu u Kanu, „Skupljači Perja“, međutim tek nekih desetak godina kasnije, u poznim godinama dolazi do izražaja igrajući male, ali upečatljive uloge nekad senilnih, a nekad mudrih i lukavih baka, čije će se legendarne rečenice dugo pamtiti i prepričavati. To su serija „Grlom u jagode”, filmovi „Nacionalna klasa”, “Davitelj protiv davitelja”, „Tesna koža”, „Tango argentino”, TV drama “Čaj u pet“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by @balkanskim.sokakom

Od sjajnih replika po kojim ćemo je pamtiti zauvek izdvaje se njen monolog iz filma „Tesna koža“ – „Celog života sam štedela, ceo vek štedela. Štedela paru na paru, jela koske i kačamak, pušila najgoru krdžu i šta sam uštedela? Ništa!“

Pamte se i uloge koje nije dobila. Goran Marković je svojevremeno pričao da je dugo tragao za glumicom koja bi glumila ulogu Keve, u čuvenom filmu „Majstori, majstori“. Dugo vremena je razmatrano da bi upravo Rahela trebala da bude tetkica kojoj se sprema oproštajno veče pred penziju u školi. Međutim, reditelj je ipak smatrao da školovana glumica možda ne bi iznela na pravi način ono što on želi.

Kad nije bila na pozornicama i pred kamerama bila je obična žena koja se zanimala i radovala malim stvarima. Sama je sagradila kuću na obali Dunava, kosila travu, sadila voće. Bila je veliki ljubitelj životinja.

Kao mala, poreklom iz siromašne porodice, nije imala igračke, niti bilo šta drugo sa čim bi mogla da se igra. Još tada je krenula da razvija svoju maštu, na ulici, gde bi čučnula i posmatrala mrave koji su u njenoj mašti predstavljali glumce, a ona je bila njihov reditelj.

Mnogo je volela mlade glumce, a i oni su nju. Izdvaja se posebna konekcija koju je napravila sa Žarkom Lauševićem. “Mi stalno pravimo kerefeke”, govorila je o njemu i sebi. I dalje se prepričava anegdota kad je Žarko dobio sina. Nazvao je Rahelu u pola noći da joj javi srećnu vest. Ona ga je izgrdila što je zove u sitne sate, a on je odgovorio: “Vama sam prvo javio, jer vi ste moja devojka.”

U jednom od poslednjih intervjua je rekla: „Srećna sam, osećam to kao dar, što nisam postala neki zagriženi babac“. Umrla je 1994. godine u Beogradu, a sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Grobnicu deli sa kolegom Stevom Žigonom.