Rajko Grlić: Šutnja elita je dovela mediokritete na vlast

Dan pre, u razgovoru sa publikom, kao i na konferenciji za novinare, ispričao je mnoštvo toga zanimljivog, između ostalog da nikako nije želeo da se njegova knjiga zove „Neispričane priče“, nego „Kako izvaditi čep iz grlića boce“. Kazali su mu da knjigu s takvim naslovom niko neće čitati, ali je Rajko i dalje uveren da je njegova ideja za naziv bolja. Što se tiče novih projekata, u fazi je slaganja scenarija za film „Svemu dođe kraj“ zajedno s piscem Antom Tomićem. On je u njihovom tandemu uvek optimist, dok je Grlić, kako sam za sebe kaže, pesimist jer voli svoje junake „gurati u mrak“.

* Kazali ste da su u knjizi „Neispričane priče“ te vaše priče kao mrvice koje Ivica i Marica bacaju ne bi li našli put do kuće. Da li ste vi, napisavši ovu knjigu, pronašli svoj put do kuće?

– Za sada imamo taj pola-pola život, koji nam se čini normalnim. Donekle kao dobar balans, koji čovjek može imati kad živi u maloj sredini kao što je Hrvatska, kojoj ne ide dobro, koja je izgubila duh, koja se nije dogodila onako kako se mislilo da će se dogoditi i, s druge strane, kad živite u Americi u kojoj vlada jedan isto tako lud čovjek ali koja kao prednost ima to što je ogromna država pa ta dnevna ludost ne utiče direktno na vaš život.

* U vašoj knjizi ima mnogo gorkih iskustva, pa, iako ste kazali da ste u godinama kada biste se vratili u Hrvatsku, da li se iznova pokolebate? Recimo, kad Pulski filmski festival otvori premijera filma „General“ o Anti Gotovini. Da li se, kad se dese takve stvari, zapitate „šta mi ovo treba, šta ima da se vraćam?“

– Ali desi se i film Dane Budisavljević, što je prekrasno. Pula je postala HDZ-ova utvrda gluposti. Tako oni vide kulturu – uštogljenu, zajebanu, vojnički poredanu. Kad u takvoj Puli, uz takvog „Generala“, dobije krajnje human film koji govori faktografsku priču, bez puno intervencija, bez korištenja tog materijala u političke ili ideološke svrhe i Arena osam minuta stoji zbog takvog filma, pomislite da ima nade. I kad taj film dobije od žirija koji je sastavljen da dodeli „Generalu“ sve nagrade, učini vam se da se tu i tamo probija neki tračak razuma.

* Jedna od vaših boljih opservacija jeste da se ovde najslađe mrzi. Da li ste se vi odlaskom u Ameriku spasili od toga i šta mislite da li smo mi koji smo ostali ovde ipak trajno oštećeni?

– Ja se nisam trajno spasio, a vi jeste krajnje oštećeni. Mržnja s kojom oni 30 godina vladaju na svim ovim prostorima i koju koriste kao lješku na udicu, jer su shvatili da je to najjednostavniji mamac za izbore, za ostanak na vlasti, čini nemogućim da se čovjek ne ošteti… Bez obzira na to koliko on imao odstup od toga, koliko sve to shvaća kao glupost. Ta mržnja uđe. LJudi se naviknu. To vidite kad dolazite na svakih pet, šest mjeseci… Nisam se spasio, niti će se iko ikad odavde spasiti, a da taj element mržnje negde ipak ne čuči. Kažu u Americi da se u ovim krajevima rađaju najveći rasisti, pa me pitaju: „Zašto se ljudi s ovih prostora tako ružno ponašaju prema crncima?“. Ja kažem – zato jer ih nisu imali, pa sada to nadoknađuju. Uopće mi smo svi, pogotovo u ovih poslednjih 30 godina, odgojeni tako da je različitost nešto strašno. Ili smo svi isti i svi isto mislimo i onda je to dobro. Čini mi se da odlazeći čovjek ima mogućnost da živi u različitom. Meni je to bilo mnogo važno, da nastavim, da čujem različite ljude i različite rečenice.

* Da li je Jugoslavija imala tu različitost?

– Ona je bila zemlja različitosti. Jugoslavija je imala jednako glupe političare kao što su i ovi danas. Bili su samo manje gramzljivi, imali su mjeru u krađi. Ovi nemaju mjeru u krađi. Evo, sad su u Hrvatskoj uhvatili šest ministra s rukom u pekmezu…

* Kazali ste da i u Hrvatskoj i u Srbiji vladaju mediokriteti. Kako vidite ulogu intelektualnih elita na obe strane u svemu tome, da li su one s dolaskom kapitalizma postale uplašenije da kritički podignu svoj glas?

– Postale su ugroženije financijski i time zaplašenije. Ovi su brzo nanjušili da ih tim oskudnim novcem mogu držati na uzdi kako hoće. Šutnja intelektualnih takozvanih elita je zapravo dovela ove mediokritete na vlast. U Srbiji je ta intelektualna elita postala nacionalistička vrlo brzo i lako. Borili su se cijeli život protiv jednog jednoumlja i prešli u drugo preko noći. Moje razočaranje srpskom intelektualnom elitom je bilo ogromno. A i Hrvatsku, koja je uvijek bila tiša, strašno je ponijeo taj val nacionalizma. Oni su vjerovali da s tim mogu biti privremeno, pa će se posle toga osloboditi. Smatrali su da je to nešto s čim se može koketirati neko vreme pa gotovo. Ne ide… Kad jednom uđeš u to… Tako da je hrvatska inteligencija veliki sukrivac u nesreći koja se događa u Hrvatskoj.

* Najprepoznatljiviji ste po filmovima koji u sebi imaju „erotski zaplet“ kao što su „Samo jednom se ljubi“, „Štefica Cvek u raljama života“, „Karaula“. Da li ste pokušali da opservirate sebi zašto i da li to možda ima veze sa vašim čuvenim profesorom Klosom, budući da ste znali da je njemu bilo veoma nelagodno da gleda porniće koje ste pravili na Akademiji?

– (Smeh.) Ne znam. Nisam još uvijek pustio Frojda u sebe da me analizira ali mislim da je eros jedan od pokretača svih priča. Ameri tvrde da su eros i novac 95 odsto pokretači svih priča, kao i pohlepa, želja za uspjehom. Taj potišteni eros čuči u nama i iskače na vrlo različite načine i u različitim prilikama tjerajući neku svoju logiku mimo naših odluka. U „Samo jednom se ljubi“ mi je bilo zanimljivo kako taj eros, taj dodir kože, ukida ideologije, kako ih preskače, kako nema ništa što ga može zaustaviti.

* Vi ste u „Samo jednom se ljubi“, ali i drugim vašim filmovima, uspeli da napravite lepe erotske scene. Šta je potrebno da one ne skliznu u vulgarnost?

– Valjda neki kućni odgoj postoji u čovjeku za osjećaj mjere, da ne sklizneš u pornić. Ja sam čitav život pokušavao da te moje erotske scene ne budu erotske scene jer to da se dva tijela dodiruju i ševe je zapravo za sliku jako dosadno. Pornići su dosadni. I zato sam uvek kroz te scene nastojao da imam nešto što mi kazuje ko je karakter jer mi se čini da se u tim scenama ljudi ne samo fizički ogole, nego i duhovno i da se tako može reći nešto više o njima. U „Samo jednom se ljubi“ je to bila priča o spoju dvaju tjela, prema tome ona je morala imati taj erotski elemenat. U „Štefici Cvek“ je on bio komičan, u „Karauli“ je bila neka njegova deseta varijanta – zagorjela logika tijela koja traže spas iz svoje nesreće. U raznim pričama erotika ima razne elemente. Evo, zadnji film smo radili bez trunke erotike. „Ustav“ nema ni kratke rukave, a kamoli gola tijela.

* Kad ste već spomenuli „Ustav Republike Hrvatske“, Glogovac je bio veliki glumac, ali zašto ste baš njega izabrali za ulogu hrvatskog nacionaliste? Nije bilo nekog hrvatskog glumca koji bi mogao to da odigra?

– (Smeh) Nije to zato što je igrao Dražu prije toga… Ja sam sa troje izvrsnih glumaca iz Zagreba radio i godinu dana ih mučio. Svako od njih je imao dio tog profesora u sebi prirodno, ali nije bilo te tajne, tog drugog plana, i onda sam krenuo logikom takozvanog kontraplana podjele. Još na „Karauli“ mi je bilo žao što je Glogovac došao kad sam već napravio podjelu, ali kad sam ga pozvao za „Ustav“, odmah smo počeli raditi. Prvo smo šest meseci pričali jer je to vrlo kliska uloga u kojoj jedan pokret odvede u karikaturu. Pričali smo kako da igra tu femina stranu i došli do toga da je najbolje da mu je gledalac sam pripiše, da on ne sme ničim to raditi… Da će priča pomoći gledaocu da vidi ženu u njemu i da ga on u tom procesu ne sme ničim provocirat. S Glogovcem je bilo predivno raditi.

* Bili ste i koscenarista legendarne serije „Grlom u jagode“, ko vam je odatle omiljeni junak i zašto?

– (Smeh) Goca. Zato što je luzer…

Bio bih hrabriji

Na konferenciji za novinare na pitanje „da li bi opet gurao prst u oko sistemu bez obzira na cenu“, Rajko Grlić je odgovorio potvrdno.

– Pa ja mislim da bih bio hrabriji da krenem još jednom. Sa ovim znanjem koje danas imam o ništavilu tih sistema i gorčinom koju imam prema njima. Na filmu je hrabrost i sloboda onoliko koliko se vi dozvolite. Niko vam ne može dozvoliti slobodu. Vi se za nju morate izboriti. To ima svoju cijenu – mogu vam zabraniti film i tako dalje, ali samo o vama ovisi. Nema tu alibija „nisu mi dali“ – konstatovao je Grlić.

Promjena je pobjeda

Na opasku Danasa da je zbog crteža koje ostavlja fanovima, koji dolaze da im potpiše knjige, ali i zbog svojih drugih uradaka, konceptualista, Rajko Grlić je ispričao kako je došlo do toga da on i njegovi prijatelji osmisle čak i jedan politički slogan.

– Edo Murtić, hrvatski slikar, meni je bio beskonačno draga osoba i ja sam znao dolaziti u atelje kod njega. U nedelju ujutro tu bi se skupljali ljudi i uz čašicu viskija i vina pričalo se. Dolazili su pisci, slikari, vrlo šaroliko društvo, od Krleže pa nadalje. Jedno jutro sam došao ranije. Edo je bio sam i kazao mi kako je Pavić vlasnik Jutarnjeg lista, rekao da će nam dati cijelu stranu ukoliko smislimo nešto dobro. Počeli smo se igrat, on je nešto crtao, pozvali smo i advokata Čedu Prodanovića, dramaturga Vjerana Zupu, smišljali smo i skraćivali razne poruke dok nismo došli i do parole „Promjena je pobjeda“. NJu je posle uzeo Ivica Račan i obilno je koristio u svojoj političkoj kampanji i pobjedio na izborima 2000. godine.

Antitalas

Upitan da li bi i on i njegove praške kolege, uprkos tome što prave potpuno različite filmove, mogli da se podvedu pod neki „talas“ Grlić odgovara odrično.

– Za talas je potrebna zajednička vjera u nešto. Mi smo samo bili na istoj školi i dobro se družili. Nismo imali zajedničke poglede na film. Doza slijepog vjerovanja u neki koncept nikad nije postojala. Svak je probao biti ono što je – objasnio je Grlić.