Rale Zelenović za Danas: Ubistvo Stevana Markovića nije uticalo na slavu Alena Delona, a Iv Boase je govorio da je to bila jedna od najvećih političkih afera u Francuskoj

Ovaj div „pokretnih slika“, živa legenda i globalna ikona, kako je Delona opisao Tjeri Fremo, direktor Kanskog festivala koji mu je 2019. godine uručio Zlatnu palmu za životno delo, i čiji je život na tragičan način bio vezan i za Beograd, preminuo je danas u 89. godini, u svojoj kući u Dušiju, okružen porodicom.

– Delon je počeo je karijeru kod velikih reditelja, kao što su Viskonti, Mikelanđelo Antonioni, Rene Klemen ili Žan-Pjer Melvil, i odmah je postao zvezda. To su filmovi različitih žanrova, recimo, „Crna lala“ iz 1964, bila je izuzetno popularna kod naše publike, kao i „Roko i njegova braća“, „Pomračenje“, “Gepard”, “Samuraj“, “Borsalino”… Bez preterivanja se može reći da je Delon jedan od tvoraca takozvane zatne ere francuskog filma 60-tih i 70-tih godina 20. veka.

Prema rečima Zelenovića, ubistvo Stevana Markovića 1968, Delonovog telohranitelja, i skandalozna afera koja se tada dogodila, obeležila je život slavnog glumca, i uvela ga je je u jednu negativnu konotaciju.

– Međutim, sad kad se pogleda, sa vremenskom distancom od skoro šezdeset godina, ta afera jeste bila strašna, ali reklo bi se da nije bitno uticala na njegovu karijeru – i dalje je išao iz filma u film – ističe Zelenović.

Podsećanja radi, Stevan Marković, jedan od najmuževnijih i najlepših Beograđana tih godina, bio je Delonov dubler, telohranitelj i blizak prijatelj, i živeo je u njegovoj kući. Spreman da osvoji Pariz – organizovao je zabave za pripadnike visokog društva, kocku, a kako je „izveštavala“ beogradska čaršija, bio je u seksualnoj vezi sa Delonovom suprugom Natali Delon koja se zaljubila u njega, ali i sa Klod Pompidu, suprugom tadašnjeg predsednika Francuske, kao i drugim, brojnim ženama iz javnog života.

Telo Stevice Markovića pronađeno je u najlon kesi na smetlištu, a policija je nekoliko meseci istraživala da li je posedovao kompomitujuće fotografije Klod Pompidu, ali je čitav događaj bio „zataškan“. Francuski mediji su takođe izveštavali o „Aferi Marković“, a uhapšen je jedino korzikanski mafijaš Fransoa Markatoni, poznat kao Delonov prijatelj, koji je kasnije pušten iz pritvora. Iako je Delon nekoliko puta zvanično saslušavan tokom ovog sudskog procesa, afera Marković nikada nije rešena.

A kako je potpisnici ovih redova 2015. godine svedočio reditelj Iv Boase, u intervjuu povodom nagrade Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, i on i nekolicina francuskih reditelja decenijama kasnije bili su vrlo inspirisani da snime dugometražni igrani film prema autentičnim događajima iz afere Marković.

„Dobro sam poznavao šarmantnog Beograđanina Stevana Markovića, i ta afera je sama po sebi triler par excellence. Međutim, i posle toliko vremena i ja i druge moje kolege, nailazili smo na „crveno svetlo“. Jednostavno, istina o Markoviću je i dalje zabranjena „, govorio je jedan od najprovokativnijih  francuskih reditelja.

„Godinama sam skupljao dokumentaciju, jer je priča o ubistvu Markovića, zapravo, jedna od najvećih političkih afera u Francuskoj koje su se dogodile posle Drugog svetskog rata, a i danas se ubraja među skandale koji su najviše potresli Petu republiku. Istina o ovom događaju daleko je komplikovanija od svega što je ikada objavljivano u francuskoj, evropskoj i jugoslovenskoj štampi tih godina, pa i decenijama kasnije, zato je danas ostala zabranjena tema.

Nisam uspeo da napravim film o „aferi Marković“, iako sam to silno želeo – pritisci su bili toliko jaki sa svih strana, da je to prosto bilo nemoguće. Svi dokazi bili su uklonjeni, ništa nije moglo zvanično da se potvrdi, a Alen Delon mi je jednom prilikom rekao: ti ćeš biti mrtav čovek ako napraviš taj film. To nije bila pretnja, nego prosto konstatacija – znalo se kakav bi „zemljotres“ izazvalo rasvetljavanje ubistva u koje je bio uključen čitav politički establišment Francuske, ali i tajne službe nekoliko zemalja, i koliko je to opasno“, govorio je Iv Boase.