Između prvih rečenica iz prve priče…
… „Kad su uzimali zemlju“ koja glasi: „Deda je bio u logoru, jer je bio kraljev vojnik. Logor je u Nemačkoj. Nemačka je daleko. Mnogi muškarci se nisu vratili iz rata.“, do poslednjih: „Maršal je posetio obdanište u unutrašnjosti i zadržao se u srdačnom razgovoru s najmlađim pokolenjem. Milovao je dečicu, a mogao je da ih sve odmah pobije, kao i njihove roditelje. Ako, ima vremena. Ovde je Vreme stalo i neumorno stoji. Večiti su samo maršali i do groba im verni podanici“ u priči „Dvorska tajna“, stao je čitav jedan ispisan svet u turbulentnim vremenima na ovim našim napaćenim prostorima. Sve iz pera Mihala Ramača u njegovoj najnovijoj zbirci priča „Noć na stanici Keleti“ (Akademska knjiga, Novi Sad, 2020) koja je u četvrtak uveče promovisana na brodu „Cepelin“ u okviru Novosadskog festivala književnosti „Razgovori o ljubavi prema čitanju“.
Bivšeg glavnog urednika lista „Danas“ pitali smo da li je njegova književna produktivnost velika zahvaljujući tome što se više ne bavi dnevnim novinarstvom, jer je za četiri godine od kada je u penziji, objavio četiri značajne knjige.
„Četrdeset godina sam pisao svaki dan i to sam samo nastavio da radim, a jedva sam dočekao da pišem ono što ne moram po novinarskom zadatku već ove stvari za svoju dušu. Toga sam uvek bio željan. Nakon „Dunavske rapsodije“ završio sam ovu knjigu priča. Mnoge sam priče slušao od deda o Prvom svetskom ratu, kasnije od mlađih o Drugom svetskom ratu, a onda sam i sam preživeo nekoliko ratova krajem 20. veka, tako da su ratne priče stalno bile oko mene. One nikada nisu lake za preživeti ali sam neke od njih pokušao da prikažem kroz perspektivu deteta. Dete mnogo toga ne zna, mnogo toga ne razume ali mu je mnogo toga i zanimljivo. Sa druge strane, to su priče i iz ugla zrelih ljudi koji i samo na različite načine stradaju u tim ratovima, koji beže od njih ali, ima i onih koji beže u ratove jer misle da samo tako mogu da se ostvare u svom životu. Pisao sam i o onim sasvim običnim, malim ljudima koji bivaju pogođeni ratovima i samim životom jer se ne snalaze, neshvaćeni od drugih. U knjizi ima i onih likova: generalnih sekretara, generala i maršala koji su uvek odvojeni od svih, koji smatraju da su iznad svih i predstavljaju karikaturu samih sebe. Takve likove i danas gledamo oko nas, oni su neprestano tu. To mi je i bila misao vodilja, da se ništa ne menja u ovom svetu koji opisujem. Isto je bilo i pre 50 i pre 100 godina a bojim se da će tako biti i pod sledećim generalnim sekretarom ili maršalom, svejedno kako će se zvati“, istakao je Ramač.
O knjizi je govorila Radmila Gikić Petrović, književnica koja smatra priču najzahtevnijom i centralnom formom književnosti.
„Ramačeva knjiga tematski je raznolika, zasnovana na onim pričama koje pamtimo iz bliske nam prošlosti, godina posle Drugog svetskog rata, i ratnih i poratnih tema kada nam se zemlja raspadala. Na našem Balkanu izgubljenosti, dosuđeno nam je stalno komešanje, žarišta i ratovanja, u buru baruta i beskonačne nesloge. I u taj balkanski prostor gde se susreću različiti kulturni entiteti, gde bi morao da vlada sklad i razum, u tom prostoru bukne krvavi pir. U ravni likova, događanja, radnje, najposle i same pripovedačeve ideje, stvaraju se predstave o proticanju vremena, od detinjstva, odrastanja, službovanja, do izbeglištva i – egzila. Nataloženo iskustvo, koje se u pričama prepliće, stvara od njih otvorenu sliku, i ono se odvija tiho, ali neprekidno. To je priča o malim, običnim i najčešće društveno marginalizovanim pojedincima. Ramačev junak – narator, alater ego, prihvata život kao kretanje bez cilja. Vešto i zanimljivo komponovana knjiga. Najuspelije priče ove knjige teže da prenesu ono „neizrecivo“, one slike koje jedino sugerišu neizvesnost, ili konačnost sa tamnim i setnim posledicama“, istakla je Gikić-Petrović.
Veoma pohvalno, iz ugla čitaoca koji i prethodnu Ramačevu knjigu „Dunavska rapsodija“ smatra sjajnom i upoređuje je sa Matvejevićevim „Mediteranskim brevijarom“, govorio je Kristijan Eker koji već godinama predaje Italijanski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
„Za mene je veliko zadovoljstvo da čitam prozu Mihala Ramača. Izuzetno sam cenio njega i kao novinara a mislim da je i u književnim formama sjajan pisac. Meni su se priče iz ove knjige toliko dopale da sam sa autorom već napravio intervju za jedne italijanske novine a razgovaramo i o eventualnom prevodu knjige na italijanski jezik“, istakao je Eker.
Književno veče uredio je i vodio novinar i pisac Đorđe Randelj, urednik Novosadskog književnog festivala na brodu „Cepelin“ u okviru kojeg je organizovano do sada više od 160 programa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
