Rane, bekstva i usamljenosti

Nula. Nisam pronašao apsolutno ništa. Naravno, knjiga je tek izišla početkom decembra, ali kako je ipak moguće da dobitnik Evropske nagrade za književnost, čije je prevođenje u toku u raznim zemljama, među kojima se nalaze Španija, Francuska i SAD, kod nas još nije izazvao zasluženu pozornost? Čak je ignorisan?

Francuski prikaz romana koristi izraz „Ambis Darka Tuševljakovića“, a što bi drugo i mogla biti priča o Bogdanu, penzionisanom vojnom licu koji sa suprugom Radicom letuje na Krfu, Srbin i Hrvatica, i njihovom sinu Damiru, hodočasniku unutar vlastite egzistencije u pokušaju da izbegne očev gnev i obrazovna očekivanja, kao i majčinsko ćutanje?

Muž i žena upoznaju jedan drugi bračni par, Zorana, lekara, i Tanju, njegovu mladu namučenu suprugu. Doktor, ipak, nije pravi razlog njene muke. Za razliku od onog što bi se moglo očekivati, Zoran će Bogdanu i Radici posvedočiti o mučenjima koja su pretrpeli određeni zatvorenici podzemnog zatvora, gde se protiv neprijatelja koristila svaka vrsta zlostavljanja.

Svaki od likova pokreće spiralu događanja koja se odnose na njihovu vlastitu prošlost, pri čemu se svako od njih na svoj način pokušava osloboditi svojih ličnih duhova; na svest o tome da su izgubljeni, da su zarobljenici ratnih slika, onih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, bombi, užasa, u kontrastu sa nekom novim dobom mira, u kome mladi možda nisu u stanju da razumeju nedavnu prošlost svoje zemlje.

Ali ovo je samo prvi deo knjige, koja se u određenom trenutku naglo prelama, dolazi do jaza, da bi se tačka posmatranja usredsredila na Damira i njegovo bekstvo.

Ko je, zapravo, taj mladić? Sa čime se suočava? Od čega beži?

Darko Tuševljaković gradi bezizlaznu priču okrutnošću kojom se može zarobiti ptičja nožica na grani punoj imele. Sa jedne strane, tu je mogućnost da ptica zaleprša krilima u iluzornoj mogućnosti leta, a sa druge strane jeste klackajući jaram vitke grane drveta koja ga izdiže u visinu izazivajući kako opijenost tako prokletstvo i vezivanje.

Ponor je ukupno iskustvo ove knjige. Između glavnih likova, između Istoka i Zapada, Srba i Crnogoraca, između urušene vizije rodnog mesta i iskušenja da se ono napusti. Jedan neumoljiv i razočaran pogled bez patosa: „Samoća je najveći usud.“

Poput mesta sa kojeg priča počinje, Krfa, ostrva na kojem su tokom Prvog svetskog rata izgubili živote hiljade srpskih vojnika. Poput Kragujevca, srpskog gradića u kojem će Damir susresti Davida, neku vrstu Raskoljnikova Dostojevskog.

Jaz će biti njihova sudbina. Sama suština odnosa između svih likova, izgriženih romantičarskim duhom i ratnim razaranjima: „…nije znao da li će ikada uspeti da se digne iz pepela.“ Rane, bekstva i usamljenosti – rat se nikada ne završava.

Prevod sa italijanskog: Anita Vuco

Anđelo di Liberto, književni kritičar italijanskog lista Republika iz Palerma, napisao je prikaz romana Darka Tuševljakovića „Jaz“ povodom nedavnog italijanskog izdanja ovog romana.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs