Ranjivi smo zato što ne pamtimo

Kuga, od Tukididovog antičkog doba do Bokača, Manconija i Kamija; sifilis, za koji se i u Ibzenovo vreme verovalo da se prenosi naslednim putem; epilepsija i ludilo kao svete bolesti što otkrivaju i neizrecive istine; tuberkuloza, alkoholizam, zavisnost od droge, rak.

Pretposlednja epohalna bolest, hronološki gledano, bila je sida.

Razarajuće gripozne epidemije – poput španske groznice, koja je za sobom ostavila više žrtava nego Prvi svetski rat, kao i današnji strah od koronavirusa – stvaraju psihozu i histeriju, ali ne i „kulturu“, ne čini se da utiču na poimanje sveta.

Izgleda da je poslednja epohalna bolest, hronološki gledano, u ovom trenutku – Alchajmer koji je, kao i njoj prethodne, na dnevnom redu, u vidu ispitivanja, statistika, svedočenja, predloga i mnogo zabuna u vezi sa uzrastom, simptomima, lekovima.

Kao i velike bolesti prošlosti, i Alchajmer utiče na smisao života, vremena, ljubavi, kao u poslednjem Jošuinom romanu. No, pored individualnog ili generacijskog Alchajmera, postoji i kulturni Alchajmer, sve rasprostranjeniji; bolest istinski smrtonosna za život, društvo, politiku, inteligenciju.

Pre desetak dana na televiziji su prikazivali neke mlade ljude, na ulici, kojima je postavljano pitanje ko je bio – ispravno bi bilo reći ko je – Kraksi. Niko nije znao; poneko je nesigurno aludirao na pevača.

Pre mnogo godina predavao sam nekoliko meseci na Bard koledžu, čuvenom američkom koledžu nedaleko od Njujorka, gde je svojevremeno bila – a tu je i sahranjena – Hana Arent, a gde i dalje predaju prvoklasni profesori. Kurs se bazirao na političkom romanu XX veka: Orvelu, Kestleru, knjigama na temu logora i gulaga, i tako dalje.

U jednom trenutku, tokom diskusije na seminaru, ispostavilo se da je od oko trideset pet studenata samo njih četvoro ili petoro znalo ko je bio Staljin. Jedan mađarski pisac Jevrejin, čiji su baba i deda umrli u Aušvicu, rekao mi je jednom prilikom da je njegova osamnaestogodišnja bratanica okvirno znala da je Hitler bio zlikovac, ali gotovo ništa više od toga.

Reč je o istinskom kolektivnom kulturnom Alchajmeru, koji razjeda ne samo i ne toliko kulturu kao poznavanje istorije ili različitih umetnosti i nauka, već poznavanje sadašnjosti u kojoj živimo.

Ne znati ko je Kraksi, za jednog Italijana, ili ko su Hitler ili Staljin, za bilo koga, ne predstavlja toliko ono teško neznanje – kao kada ne bismo znali ko su Trajan ili Karavađo – već je neznanje, nesvesnost, neosvešćenost u odnosu na vlastitu sadašnjost, te stoga i potpuna nesposobnost i nemogućnost da u njoj živimo i s njom se suočimo.

Sadašnjost, pojedinca ili društva, nije samo sekund ili minut trena što odmah nestaje. Ona je opšti kontekst koji obuhvata, prethodi joj i nastavlja stvarnost u toku našeg života.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor romana Dunav i Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs