Raša Andrić: Problem rata u bivšoj Jugoslaviji kod mladih više ne postoji

Režiju potpisuje Radivoje Raša Andrić, koji se ovim delom posle 17 godina vraća na filmsku scenu.

On u razgovoru za Danas priča i o ovom dečijem filmu za odrasle, stanju u domaćoj kinematografiji, rediteljskim iskustvima.

Koliki je izazov, odgovornost ili rizik za reditelja da se bavi popularnim savremenim delom kakvo je “Leto kad sam naučila da letim”?

– Ja sam se plašio, jer je odgovornost veća kad se obraćaš deci. Moraš da budeš iskren, ne smeš da ih foliraš i moraš da ih zabaviš. To su ’nova deca’, čija je pažnja užasno kratka. Navikli su na TikTok, Jutjub…, imaš osamnaest sekundi da ih zainteresuješ. Ali vremenom sam nekako prevazišao taj početni strah. Generalno, ako znaš svoja ograničenja i koji su zadaci pred tobom, lako ih savladaš kad nestane strah od problema.

Da li Vam je posao olakšalo to što ste u neku ruku “kolega po peru” Jasminki Petrović – imate istog izdavača, Kreativni centar, u kome ste objavili knjigu iz svog faha “Kako snimiti film”?

– Nisam Jasminkin kolega jer sam napisao samo jednu knjigu koja je zapravo priručnik. To je daleko od neke ozbiljne literature tako da to nije bilo od neke pomoći. Više mi je olakšalo to što volim da se družim i igram sa decom. Moj otac, pokojni Vladimir Andrić, ceo život posvetio je radu sa decom. On je bio dečiji pisac, pesnik, reditelj, urednik dečije redakcije Radio-televizije Beograd, učenik Duška Radovića, koji ga je i doveo u dečiju redakciju. U poslednjih 20 godina, kad nešto ne bi mogao da stigne, povremeno me je zvao da ga zamenim. Išao sam kod njega i na časove kad je držao školu glume. To sve mi je unelo sigurnost. Razmišljao sam – “iver ne pada daleko od klade”, sigurno ću umeti da uradim film za decu i ispostavilo se da sam umeo.

Rad na scenariju smatrate poteškoćom broj jedan u pravljenju filma. Kakva su Vam iskustva u saradnji sa LJubicom Luković na ovom filmu i da li je Jasminka Petrović učestvovala u radu na scenariju?

– Nije. Mi smo Jasminki na kraju, kad je sve bilo gotovo, dali da pročita i odobri. Ona je bila oduševljena scenarijom. To je posao za koji važi izreka “mnogo babica, kilavo dete”. Scenario mora da radi dvoje ljudi do iznemoglosti. Kad dođu u tu fazu iznemoglosti, onda se zove skript-doktor. U ovom slučaju je to bio baš moj otac, a kad smo sa njim došli do iznemoglosti, uključila se i moja supruga, dramaturškinja Lidija Andrić. Ali, to su bile ipak neke manje promene u scenariju. Najveći deo uradila je LJubica i pre nego što sam ja bio uključen, a to je bila prva ruka scenarija – pretakanje iz jednog medija u drugi, što je najveći problem. Književnost ima mnogo labavije zakonitosti nego film. Filmska dramaturgija ima vrlo stroge zakone: do kog minuta mora da se završi uvod, kad mora da počne zaplet, kad mora da se desi dramski čvor… Ako se toga ne držiš, publiku napušta pažnja. LJubica je donekle uspela da ispoštuje ta pravila, pa smo dalje zajedno radili. Pošto ja imam veliko iskustvo sa morem, moj deda je sagradio vikendicu na moru gde sam proveo dobar deo detinjstva i imam tamo mnoštvo prijatelja, prisećao sam se toga, izvlačio to iz sebe kako bi film napravio životnijim.

Kako se došlo do definicije glumice Olge Odanović da je ovo “dečiji film za odrasle”?

– U knjizi, a i u filmu, postoje dve linije radnje. Jedna se bavi željom devojčice Sofije da odraste i onim šta joj se sve dešava na početku neželjenog letovanja. Druga linija radnje je priča njene bake koja dolazi u svoje rodno mesto nakon 25 godina i tu postoji ‘intriga’ koju neću da otkrivam da bi se iznenadili oni koji nisu čitali knjigu. U scenariju najveći problem bio je kako da se te linije isprepletu, da nijedna ‘ne pojede’ ovu drugu i da iz obe izvučemo ono najbolje i najjače. Mi smo to stvarno dobro uradili i na nivou scenarija i posle u radu sa glumcima. Izvajali smo da bude fino, tečno, da te linije ne smetaju jedna drugoj – da deci ne bude nerazumljivo i dosadno kad ide scena koja je više iz bakine linije, a da roditeljima ne bude smaranje kad idu dečje scene. Ovo je dečji film, ali sam siguran da roditelji mogu da ga gledaju sa velikim zadovoljstvom. Možda čak i većim nego deca jer znaju više o problemima koji su doveli do te ‘intrige’ u porodici bake koju igra Olga Odanović.

U kojoj meri je film uspeo da obuhvati mnoge paralelne tokove priče koji postoje u romanu: porodične traume tokom raspada bivše SFRJ, delikatna politička i ideološka neslaganja, aktuelni društveni i porodični problemi, sudar generacija, iskustvo smrti bliske osobe, otkrivanje stvarnog sveta izvan moderne tehnologije…?

– To jeste problem pretakanja jednog medija u drugi zbog kog smo morali nekih stvari da se odreknemo. Neke stvari koje su u knjizi rešene dijaloški, u filmu nisu mogle tako da se postave. Mi smo literaturu pretvarali u filmski jezik sa što manje dijaloga, a više radnje, slika… Cela knjiga je unutrašnji monolog i kad bi smo se toga držali, devojčica Sofija bi pisala dnevnik i bila u krupnom planu dva sata, što je nepodnošljivo dosadno. U filmu nemamo ni naratora, samo povremeno unutrašnji monolog glavne junakinje koju igra Klara Hrvanović.

Vi ste odrastali na primorju, a Jasminka Petrović kaže da je radnju romana smestila u Stari Grad na Hvaru zato što ga najbolje poznaje. Šta je za Vas značilo snimanje na terenu na prostoru nekadašnje zajedničke države?

– Snimali smo u Starom Gradu, u Jelsi i u selu Drugi Do u unutrašnjosti ostrva, gde smo najviše radili jer je tu bio smešten objekat Lucine kuća. Luce je sestre bake glavne junakinje Sofije. Prvo smo imali ideju da snimamo na Braču, jer Hvar je najskuplje ostrvo u Hrvatskoj zbog grada Hvara, gde su mladi, diskoteke, noćni klubovi, rejvovi, život, veliki priliv turista, naročito stranih, zbog čega skaču cene. Brač je znatno jeftiniji i sačuvaniji od turizma, pa smo smatrali da ćemo tamo možda lakše da se izborimo. Međutim, kad smo obišli Stari Grad, odmah smo se zaljubili u njega, a između ostalog, u knjižari smo videli Jasminkinu knjigu. Onda se ispostavilo da je Jasminkin muž, glumac Vlada Petrović, poreklom iz Starog Grada i tamo ima rođake, od kojih je jedan u vatrogascima, drugi u opštini, treći u policiji, tako da smo shvatili da smo tamo sigurni kao u Beogradu. Imali smo ljude, a i upoznali smo i mnoge druge koji su bili od nemerljive pomoći. Snimanje je bilo je pesma, nismo imali nikakav problem.

Da li su odrastanje i život mladih na prostoru nekadašnje SFR Jugoslavije poslednjih decenija teži i komplikovaniji nego na nekim drugim mestima?

– Mi se u filmu nismo bavili mnogo time šta se dogodilo. Neke stvari se naslućuju. Ja sam radeći kao pomoćnik režije Bobe Jelčića, fenomenalnog pozorišnog reditelja iz Zagreba, naučio da ne mora sve da bude super jasno, tako da mi nismo nigde “prst u oko” gurali rat, objašnjavali šta je bilo i šta se sve dešavalo… Shvatili smo da nas ‘boli uvo’ za stranu publiku – ko zna zna, a i ko ne zna, film može i tako da se gleda. Nisu sva deca, koja su kao kontrolna grupa gledala film, znala istorijat sukoba, ali im to nije smetalo da shvate film.

Šta je sa stvarnim životom?

– U realnosti je svakako neophodno objašnjavati, jer moraš da znaš svoju istoriju da ne napraviš iste greške u budućnosti. Nekako je glupo da ne znaš šta se dešavalo, jer će ti to otežati život. Ali, taj problem rata i mladih mislim da više ne postoji ili je veoma mali. Oni koji u vreme hard kor ratne propagande u Srbiji, Hravatskoj i Bosni još nisu bili stasali za vojsku, ali su bili dovoljno odrasli da shvate šta se dešava, bili su jako indoktrinirani. Međutim, ta generacija je sad odrasla, imaju žene, decu i prevazišli su fazu netrpeljivosti i mržnje. Sad je ta stvar iščilela. Nova deca su potpuno otvorena i nemaju taj problem. Naša deca iz filma združila su se istog minuta, a sledećeg leta – i deca iz Splita i deca iz Beograda – zajedno su išla na letovanje.

Kako ste izabrali mladi glumački tim?

– Dugotrajnim radom i procesom koji je trajao šest meseci. Da bi sve bilo kako treba mora baš da se rudarski radi.

Da li se u filmu koristi lokalni dijalekt, koji je u romanu ispoštovan?

– Shvatili smo da nema šanse da se govori ‘hvorski’, jer taj jezik nije dovoljno razumljiv čak i hrvatskim gledaocima. Odlučili da radimo na dijalektu koji smo nazvali ‘književni splitski’, koji je znatno razumljiviji od ‘hvorskog’. Imali smo savetnike za jezik i time smo počeli da se bavimo na vreme, a ne na snimanju. Najveći problem bio je sa devojčicom iz Zadra. Tada je imala osam godina i fenomenalno je ispunila sve zadatke, ali Zadrani govore ijekavski, a Splićani ikavski, pa smo morali svaki čas da je ispravljamo. Izoštreno uho nekog iz Dalmacije sigurno će da primeti propuste, ali to nije presudno.

Izdavačka kuća Kreativni centar, u kojoj je roman štampan 2015, povodom premijere filma objavila specijalno izdanje ove knjige, iz koje pozajmljujem pitanje: kako su u filmu oživele Sofijine fantazije?

– Oživeli smo ih u želji da zadržimo dečiju pažnju, da se približimo njihovom jeziku sa TikToka i Jutjuba, mada smo ih malo sveli jer svaka fantazija je skupa za izvođenje. Deo fantazija smo izbacili već u scenariju jer smo naslutili da bi bile nasilno ugurane u potku priče, a neke su otpale u montaži, kao i dve trećine vojs overa – unutrašnjih monologa, kojima je bio pokriven ceo film.

Šta planirate posle ovog filma?

– Trenutno sa Srđom Anđelićem radim na scenariju i nadam se da ćemo tokom proleća ući u pripreme za film “Munje opet”. Neću mnogo o tome da govorim da ne bih izmalerisao. Tako sam bio siguran da će biti snimljene serije kojima sam se bavio u ovih 15-16 godina pauze u snimanju filmova. Nijedna nije uspela, mada sam svakoj posvetio po tri-četiri godine života. Jedna je bila za Hrvatsku televiziju, po knjizi Bore Dežulovića “Jebo sad hiljadu dinara”, a druga za RTS – “Hajduci” po motivima Branislava Nušića. Mislim da, ipak, nisam izgubio vreme, sve je to bio trening, ali i zabava. Doduše, bez zarade.

Koliko reditelji imaju mogućnosti da samostalno odlučuju šta će da rade?

– Ne mogu da dam neki generalni zaključak sudeći po sebi. Snimio sam tri relativno vrlo uspešna filma. Sva tri bila su gledana i išla po festivalima, ljudi ih i dalje gledaju, citiraju, vrte se na TV-u, pa ipak nisam došao do novog filma 15 godina. Teško je da neko može da očekuje da će lako doći do filma, tu ima malo sreće, malo više ambicije. Ja nisam preterano ambiciozan čovek, tako sam vaspitan. U moje vreme socijalizma kad za nekog u školi kažu da je amciozan, to je bilo negativno, kao iskače iz državne uravnilovke. Za mene ambicija i dalje ima negativnu konotaciju. Mislim da je dobro što što sada imamo institucije kao što je Filmski centar Srbije, mada ga stalno potresaju afere. Verovatno je tako i u drugim zemljama. Centar je, ipak, stao na noge i u Srbiji imamo konkurse koji su redovni i umnožavaju se. U počektu je bio samo jedan, a sada ih ima deset – za animirani, kratki, dokumentarni, eksperimentalni film, film poznatog reditelja, za film od nacionalnog značaja, za komercijalni film i glavni konkurs. Nikad nema dovoljno novca i nikad ne dobiješ dovoljno od FCS da snimiš film, ali je to dobar početak i podsticaj. Kad imaš ‘dobre karte’ u rukama, sa njima možeš da odeš kod Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Bugara…, a na kraju tu je i Eurimaž, koji je dao novac i za “Leto kad sam naučila da letim”. Ovaj film je srpsko-hrvatsko-slovačko-bugarska koprodukcija.

Stega pomaže autorima

Kako vidite situaciju u domaćoj kinematografiju koju trenutno potresaju slučaj “Košare”, cenzura konkursa Filmskog centra Srbije, medijski napadi na filmske umetnike zbog javno izrečene kritike vlasti…?

– To nije ništa iznenađujuće. To je naš život koji nije od sada takav. Uvek je bio takav i to ne samo naš ovde. U Holivudu su postojale “crne liste”. Postojalo je nešto što se zvalo sloboda dvorske lude – kad snimiš set filmova kao poslušnik, filmova koji poštuju sve uzuse sprege između Holivuda i američke državne politike dobiješ jedan film da snimiš po svom nahođenju. To je postojalo pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Kod nas su u doba socjalizma postojale cenzorske komisije, ali je uprkos tome nastao “crni talas”. Znači, koliko nam smeta to što nam politika visi nad glavom, toliko nam i pomaže. Dobiješ neki inat i prkos da se protiv toga boriš i snimaš ono što misliš da treba, a ne ono što se traži od tebe. Mislim da ta stega zapravo pomaže filmskim autorima. A sve te afere su u stvari uobičajene, nisu ni prve ni poslednje… Nije mi drago što se to dešava, naročito Balši Đogu, koji mi je skoro kao brat, odrasli smo zajedno u bloku 45, ali to je prosto tako i uvek će biti.

Sto sedamdeset hiljada gledalaca ili stanovi

– Kad sam snimao prethodne filmove, za prvi sam dobio pare od države, bez konkursa. Producenti su me samo pitali: “Imamo scenario i pare, hoćeš da režiraš?”. Druga dva snimali smo bez pomoći države, ali su tada bioskopi dobro radili i bilo ih je mnogo. Moj tadašnji i verovatno budući producent Milko Josifov uložio je nešto svojih para, nešto je pozajmio, nešto se zadužio u banci, a ostalo je uzeo kod zelenaša. S vremena na vreme dolazio je na snimanje da kaže: “Moramo da imamo 170 hiljada gledalaca, inače odoše stanovi.” Onda kad izađemo u bioskope, napravimo 600 hiljada, 300 hiljada gledalaca, vratimo dugove i zaradimo. Meni lično je takav sistem odgovarao, ali to nije dobro za sve. To nije dobro za autorski film, eksperimentalne filmove, za granične filmove. Ovo sada čini mi se da je bolji sistem, osim za komercijalne filmove, kakve ja snimam – kaže Radivoje Andrić o svojim ranijim rediteljskim iskustivima – filmovima “Tri palme za dve bitange i ribicu”, “Munje”, “Kad porastem biću kengur”. Režirao je i TV serije “Mile protiv tranzicije” i “Otvorena vrata”.

Snimanje filma kao vojna akcija

– Za film je najbolja kombinacija talenat i ambicija. Ako ja nemam ambiciju, moji producenti moraju da je imaju. Moramo jedni druge da nadopunjavamo. Film je super zato što je timski rad. Ali, koliko je super, toliko je i težak jer kad radiš sa pedesetoro ili sedamdesetoro ljudi, treba sve da ih slušaš, a svi oni tebe, što je naporno. Filmska ekipa je kao vod ili četa u ratu. Non-stop si od ujutru do uveče u ratu sa svime i svima – zvukovima koji smetaju, glumcem koji se nije naspavao, direktorom fotografije koji je gladan, kišom kad ti treba sunce, sa svojim sumnjama u sve… To je bukvalno vojna akcija. Ja mislim da je za reditelje generalno dobro ono što je nekada bilo pravilo u Rusiji, a možda je i sada – da bi uopšte konkurisao da režiraš moraš prvo četiri ili pet godina da budeš asistent nekom reditelju. Tako se peče zanat – objašnjava Radivoje Raša Andrić.

U zagrljaju Crne ruke

Serija “U zagrljaju Crne ruke” imala je tri pilot-epizode emitovane na TV Nova krajem decembra. Šta će biti sa njom?

– Za sada stoji. Nemamo odgovor televizije da li će se snimati nastavak ili neće. Dogovor je bio da snimimo tri pilot-epizode, ali ne i da se one emituju nego da na osnovu njih televizija odluči da li će se snimati dalje. Oni su iznenada odlučili da ih prikažu. Da li je to dobar znak ili nije za nastavak serije – ne znam. Ja sam prilično zadovoljan onim što smo napravili, iako takva vrsta komedije nije baš moj fah. Naravno, nije savršeno, zato je to i bio pilot, računao sam da ćemo ono što budemo omašili u prve tri popraviti u narednih devet epizoda. To što ne znam nikog kome se pilot-epizode nisu dopale, ne znači da je serija dobra. Nisam znao nikog ko je glasao za Slobu Miloševića, a on je pobeđivao godinama.