Raško Miljković: Svako je na svoj način nesavršen

O filmu, super herojima, o tome zašto svako nakon filma ima potrebu da ga zagrli, kako je izgledala potraga za glavnim glumcem i zašto smo svi na svoj način nesavršeni i drugačiji za Danas priča reditelj filma Raško Miljković.

* Da li je ovo film o odrastanju, detetu sa invaliditetom, ljubavi i drugarstvu, dobru i zlu, vešticama i vilama, o životu ili o svima nama?

– Čini mi se da je po malo o svemu navedenom, ali ponajviše o prijateljstvu i prihvatanju sebe drugih oko sebe. Nama je oduvek bilo važno da se uhvatimo u koštac sa, uslovno rečeno, teškim temama, ali da ih kroz samu priču i vizuru unutar filma, približimo dečijoj publici. Da, film se kroz Jovanov lik bavi problemom dece sa invaliditetom u našoj sredini ali se isto tako ponovo kroz Jovana bavi i dečijim svetom mašte. Ako analizirate film, mislim da možete naći po neko pitanje vezano za svaku od navedenih tema, i to jeste čar filma kao medijuma, on je baziran da odnosu samog dela i publike. Svako će u njemu pronaći ono što traži ili što mu u tom trenutku, možda i nesvesno, treba.

* Zlogonje su dečji film, moderna bajka, avantura ili film za unutrašnje dete koje svako od nas negde čuva i nosi u sebi?

– Opet i ovo je prilično subjektivna stvar. Za mene su Zlogonje svakako film za unutrašnje dete, koje se nadam da nikada neće odrasti i koje će zauvek moći lako da luta po tom svetu mašte koji mnogi od nas, nažalost u odrastanju, negde izgube.

* Reč zlogonje i nije reč za koju bi odmah znali šta znači. Šta tačno znači ova reč i zašto film baš po njima?

– Reč zlogonje je prilično arhaična kovanica koja potiče iz srednjeg veka. Zlogonje su oni koji gone zlo, u to vreme lovci na veštice i različite utvare. Jovan je dečak koji je opsednut fantastikom, igricama, knjigama naučne i epske fantastike i povrh svega je vrlo temeljan. Prirodno nam je bilo da bi on u svojim istraživanjima o vešticama po internet mogao da naleti na ovaj termin i da se veže za njega, pošto su u filmu ipak Milica i on, rešeni da se otarase zla koje je ugrozilo njenu porodicu.

* Kako je izgledala potraga za glavnim junakom?

– Bio je splet slučajnih okolnosti i mukotrpnog rada. Ceo tim ljudi koji mi je pomagao u procesu kastinga je neumorno radio skoro devet meseci kako bi našli idealne glumce, naturščike, za uloge Jovana i Milice. Preko šesto devojčica je učestvovalo na kastingu iz raznih škola glume, ali i iz dramskih sekcija osnovnih škola. A uspeli smo da dođemo i do tridesetak, jako dragih i harizmatičnih dečaka sa parcijalnom cerebralnom paralizom, koji su ušli u uži krug kastinga za Jovana. Iako je zaista bilo puno talentovane dece, ono što niko sem Silme i Mihajla nije mogao da replicira jeste njihova hemija i povezanost. Posle prve zajedničke probe su delovali kao celoživotni najbolji prijatelji. I to se u mnogome oseća i na samom platnu, dok gledate film.

* A kako je sve počelo?

– Prvi Jovan i Milica protekli su iz mašte Jasminke Petrović, koja ih je na jako topao i duhovit način oživela u knjizi „O dugmetu i sreći“. Zatim je Marko Manojlović, scenarista našeg filma, pod instrukcijama Jovane Karaulić, naše producentkinje, počeo da razvija i scenario za celovečernji igrani film. Ubrzo mu se priključio i Miloš Krečković, i njih dvojica su posle godinu dana rada napisali jedan jako poseban, i prilično drugačiji scenario, koji je u svojoj srži imao ideju Jasminkine knjige ali je već postao entitet za sebe. Ja sam se priključio talentovanom dvojcu pred sam kraj procesa pisanja scenarija i u njega uveo super heroja, nešto što je blisko mojoj generaciji, ali isto tako i generaciji mog mlađeg brata, koji sad ima jedanaest godina, za koga je uostalom i film pravljen.

Tako smo nekako, zajedničkim snagama došli do novih Jovana i Milice, koje su Silma i Mihajlo uspeli da upotpune i ožive. Svako od autora koji su učestvovali je imao svoju potrebu da ovu priču ispriča, moj lični motiv je bila tema razvoda, pošto iz različitih brakova mog oca imam još dva brata i mlađu sestru, koji su svi na neki način deca razvedenih roditelja. Bilo mi je važno da njima pomognem da slože kockice vezane za tu temu.

http://https://www.youtube.com/watch?v=vbmdqYDLyG4

* Kako je izgledao rad na samom filmu?

– Snimanje filma je prilično naporan posao. Sastoji se iz radnih dana koji traju po dvanaest sati. Naravno u pitanju je složena mašinerija ljudi, talentovanih saradnika i zajedničke ideje koju pokušavate da na najbolji način izgurate do kraja. Na moju veliku sreću, moja filmska ekipa je izgledala kao jedna velika, ponekad disfunkcionalna, jako talentovana porodica. Nekad je tih dvanaest sati delovalo kao svega par minuta.

* Ko god je pogledao ovaj film, izašao je iz bioskopske sale sa puno utisaka i punog srca. Možete li da uporedite reakcije ljudi ovde i u inostranstvu nakon filma?

– Najsmešnije je što su ljudi apsolutno isto reagovali, bilo da je u pitanju publika u Busanu u Južnoj Koreji, ili u Torontu u Kanadi ili u Nišu, Beogradu, Novom Sadu… Pre ovoga sam radio nekoliko kratkih filmova i imao sam nekoliko burnih reakcija publike, ali sa Zlogonjama, na svakom kontinentu na kom sam imao zadovoljstvo da film podelim sa publikom, posle projekcije mi je uvek prilazilo bar dvoje (a nekad i dvadesetak) ljudi koji su samo hteli da me zagrle i da mi se zahvale na takvom filmu. Ako vas Zlogonje nateraju da kad izađete iz sale imate želju da zagrlite potpunog stranca, mislim da je prilično uspešan film.

* Zbog čega ne treba propustiti ovaj film?

– Odgovor na ovo pitanje se delimično nalazi u odgovoru na prethodno. Moj utisak je, iz dosadašnjeg iskustva susretanja sa publikom, da Zlogonje ostavljaju snažan, pozitivan, emotivni utisak na ljude. Naravno, možda će vas naučiti nečemu novom, možda će vam promeniti pogled na svet, a možda će vam samo izmamiti osmeh na licu. Meni je i to dovoljan razlog.

* Šta je ono što ste znali o cerebralnoj paralizi pre, a šta nakon snimanja filma?

– Ništa se mnogo nije promenilo u odnosu na moje znanje o samom stanju CP.

Ali sam u toku priprema i snimanja upoznao jednog super heroja koji mi je dokazao da svojim stavom i svojom istrajnošću može da prevaziđe sve što su mu neki ljudi iz okruženja govorili da nikada neće uspeti da uradi. Svako je na svoj način nesavršen, drugačiji, ono što me je Mihajlo naučio je da sa verom u sebe i podrškom porodice i prijatelja ništa ne predstavlja problem, pa čak ni CP.

* Koliko film i priča glavnog junaka i samog glumca može da utiče na brisanje predrasuda prema osobama sa invaliditetom?

– Kao večni optimista nadam se da može da pomogne. Jasno mi je da neće u potpunosti obrisati taj problem, jer je to stvar tektonskih razmera, ali ako svakog gledaoca makar podstakne na razmišljanje i ako uspe da pokrene dijalog na tu temu između roditelja i dece, onda može da podstakne neku promenu, makar u bliskoj budućnosti. Kada mladi fanovi Zlogonja porastu.

Zlogonje na Sandens festivalu

Nakon Toronta, gde je premijerno prikazan na međunarodnom tlu,“Zlogonje“ dugometražni film reditelja Raška Miljkovića biće prikazan i na najprestižnijem svetskom festivalu nezavisnog filma Sandens početkom naredne godine. Festival Sandens će se ove zime odigrati tokom deset dana januara, od 24. januara do 3. februara.