Raskošna emotivna polifonija

Mladi dobitnik već niza uglednih priznanja na prestižnim međunarodnim takmičenjima, sred kojih upravo blista ona 6. nagrada na 17. Šopenovom konkursu u Varšavi 2015, potom student nadaleko čuvene Eliso Virsaladze, te sopstvenik umetničke karijere duge bezmalo koliko je i sam star, budući da je prvi javni nastup imao još kao trogodišnjak(!), Dmitri Šiškin došao je dakle u Beograd kao prava superzvezda pijanizma u Veliku dvoranu Kolarčeve zadužbine i – već nas nakon prvog dela svog nastupa uspeo da sve ubedi kako prisustvujemo jednom neverovatnom događaju. Uzbudljiv i električan, bio je Dmitri Šiškin ovom prilikom, i sam uzbuđen velikom muzikom ispod svojih prstiju, a nama tako ostavio jednu jarku zvučnu uspomenu kao dragoceni zalog da sa oduševljenjem u budućnosti pratimo – nadamo se i na ovdašnjim podijumima – rasplamsavanje njegove pijanističke aure.

Započevši koncert predelikatnom Mocartovom Sonatom A-dur K 331, Šiškin istog časa nagoveštava sav onaj požar izraza i osećanja koji će nas zahvatiti samo malo kasnije. Precizan i finih mikrogramaža tonova, on ovde podiže minijaturne vatromete u ideji, da se od takvih briljantnih sečiva misli gotovo naježite u gledalištu. No, naredni Tanjejev će sa Preludijumom i Fugom gis-moll namah učiniti preokret ka velikom zvuku i raskošnoj emotivnoj polifoniji, da u Skrjabinovoj Sonati fantaziji op. 19 br. 2 isto ovo razblistano oštroumlje preraste u jednu upravo vratolomnu senzibilnost te konačno eksplodira Listovim Mefisto valcerom br. 1, u kojem taj pomahnitali ples u raju čulnog treperenja, ta grmljavina listovskog granita, od Dmitrija Šiškina momentalno čini konkvistadora celokupne klavijature.

Drugi deo koncerta, najpredanije ljubitelje muzike Frederika Šopena apsolutno ostavlja bez daha. Ova izazovna zbirka kompozicija poljskog genija, započeta od strane Šiškina sa toliko ukusa i besprekornog zanata Rondom c-moll op. 1, nastaviće se u nizu isijavanja Šopenovog duha kroz jedan više nego elegantan izbor – Mazurke op. 59, Nokturna op. 9 br. 2 i 3, Poloneza As-dur op. 53, Skerco br. 2 b-moll – u tolikoj meri da svima u ispunjenoj dvorani Kolarca postaje jasno zašto je baš Dmitriju Šiškinu dodeljena nagrada na onom glasovitom varšavskom takmičenju koje nosi ime Frederika Šopena. Vibrantna misao, ni za tren zapadanje u nekakvu sentimentalnost, no baš naprotiv zdrava emocija i mladićki elan, načičkan maštom i preciznim naumom, do povremeno pravih strujnih udara u smeni sa izglačanim umećem britke energije, Šiškinu pribavlja iskrenu očaranost beogradskog auditorijuma, spontane povike „bravo!“ i pozdravljanje na nogama. Zasluženo bez greške.