Raskrinkati stereotipe i prevazići ograničenja

Kroz hronologiju i kritičke tekstove o umetničkom radu nezavisne filmske i video asocijacije Artterror iz Beograda – koju čine vizuelna umetnica Milica Lapčević i filmski montažer Vladimir Šojat – osvetljene su tri decenije njihovog kontinuiranog traganja za različitim konceptualnim i kompozicionim rešenjima pokretnih slika, poniklim i inspirisanim u jednom širem smislu zapravo poletom ‘novotalasne’ scene, odnosno novim alternativnim kulturnim i životnim modelima 1980-ih godina. Knjiga sadrži i integralni katalog retrospektivne izložbe „Artterror – Fragmenti dualnosti“, održane u KCB galeriji Podroom tokom aprila 2018, koja predstavlja bazičnu inspiraciju za istoimenu monografiju o kojoj razgovaramo sa Milicom Lapčević.

* Vilijam Barouz kaže da je svako mesto iz koga ne možeš da izađeš – zatvor. Da li je Artterror nastao baš iz te želje da se ipak nekako izađe napolje?

– Barouzova misao odnosi se metaforički na prvi talas naglo pobuđenog interesovanja za pravi duboki svemir, SF, istraživanje granica proširene percepcije. Ali, možemo je razumeti i u odnosu na obrise doba u kome živimo, koji mogu postati ograničavajući, da bi se potom pretvorili u set konvencija. Lucidna Barouzova dijagnoza upozorava na to da i kreativne, intelektualne i medijske strukture koje su potpuno razvijene, lako mogu postati zatvoreni sistemi koji guše nove inicijative i autentičnost.

Nastao još tokom studija kao video i filmska produkcija, Artterror je kroz vreme sazrevao do kritike preovlađujućih mišljenja, akademizma, sigurnih i uvreženih stavova, klišea i predrasuda, pa čak i očekivanja kako bi neko umetničko delo trebalo da izgleda, da bi se takvim smatralo. Odatle i potiče ono „terror“ u nazivu, ne baš iz dijaloga sa Barouzom, ali ni previše daleko od njegove slobode u razmišljanju. Svako vreme forsira svoje stereotipe koje je potrebno prepoznati i raskrinkati, a zatim prevazići, baš kao i sopstvena ograničenja. To treba da bude stalni zadatak za stvaraoce.

* Već 30 godina, vi i Vladimir Šojat ispisujete svojim video radovima jednu paralelnu dimenziju ove naše stvarnosti – kroz kakve je sve izazove prolazila vaša umetnost tokom ovih veoma zanimljivih decenija?

– Većina izazova je zapravo pozitivna, jer suočavanje sa njima donosi nova iskustva. Takvim iskustvima se mogu smatrati i nastojanja na kontinuiranom umetničkom radu u ne preterano ohrabrujućim okolnostima, u društvu u kome se lako dopušta novo ispisivanje vrednosti i tumačenja tradicije, i u kojem se još uvek ulaže apsolutno nedovoljno stručnog istraživačkog rada u vezi sa temama što se nameću kao aktuelne u savremenoj umetnosti.

Iako formalno izvan izolacije, naša sredina je nesklona opažanju aktuelnih trendova u svetu, uzroka i posledica – i na toj strani, ukopani u lokalne probleme, ne sagledavamo širu sliku, često do komičnih ili apsurdnih razmera. Dotle su negde daleko u toku ključne promene paradigmi društvenog razvoja, održivosti, poimanja javnog prostora, tranzicija kanala komunikacije. Sve ovo naizgled ne bi trebalo da ima neposrednog uticaja na neku umetničku ideju, ali je sastavni deo procesa oblikovanja i realizacije svakog konkretnog projekta. Učiniti individualni napor u tom smislu, a zadržati objektivnost, veoma je zahtevno…

Danas, kad posmatramo naše radove sa početka 1990-ih, ali i one kasnije, možemo da kažemo da ovi radovi, ako ništa drugo, jasno govore o tim vremenima, iako na jedan indirektan način.

* Današnji pogled unazad na ono što bismo nekad davno nazvali ‘videom’, daje jedan naivni svet ‘beležećih mašina’ – možete li ukratko da opišete kako je Artterror tehnološki sazrevao tokom vremena?

– Pre svega kroz eksperiment i neku vrstu slobode da se uvedu novi tehnološki postupci, preispitujući istovremeno njihov uticaj na formu i sadržaj. Digitalna revolucija, u kojoj se olako počeo koristiti termin ‘kreativno’, kreće se obodima nauke, umetnosti, dokumentarizma, invencije i multimedijalnih praksi, gde umetnik mora postati daleko više obrazovan u različitim interdisciplinarnim oblastima, zapostavljajući pritom one ciljeve koje poznajemo iz prethodnih epoha. Da li se možemo zaustaviti pred tim velikim, još neistraženim numeričkim ogledalom ili treba da napravimo još jedan korak ka nečem uznemirujućem, oslobađajućem, drugačijem, koje deluje u duhovnom i estetskom smislu? Pominjete naivni svet beležećih mašina – često je dovoljno dopustiti da nas obuzme fascinacija nad nekim, makar i dekadentnim tehnološkim postupkom, što onda donosi nova istraživanja…

Mašine su, i pored neverovatnog razvoja tehnologije, i dalje nesavršene. Treba da uvažavamo upravo tu njihovu nedostatnost, jer ona odslikava nesavršenost čoveka. Način na koji su mašine nesavršene govori o nama. Umetničko delo jeste neka vrsta mašine koja ima zadatak da nas zabeleži na način na koji sebe do sada nismo videli.

* Muzička dimenzija u vašim Artterror radovima, uz onu vizuelnu, čini se kao jednako važna?

– U filmskom scenariju priča je mnogo važnija, međutim, šta se dešava ukoliko uvedemo libreto kao formu koja definiše kako će neki vizuelni sadržaj izgledati? Verujem da je eksperimentalni, nenarativni film, mnogo bliži muzici; on takođe mora da ima tok, ne sme da odbaci gledaoca, a sa druge strane on ipak odbacuje klasični filmski narativ, priču. Tako forme eksperimentalnog filma mogu biti bliske oratorijumima, ili operama, etidama, skalama, što da ne.

A kada govorimo o videu, i ovaj format može da ima koherentnost umetničkog dela. Ta koherentnost nikada nije narativna, možda čak nije ni likovna, već konceptualna, koherentnost sadržaja-u-kontekstu. Video može da ima disciplinu jedne jedine filmske scene, može biti urađen u jednom dahu bez obzira na vreme produkcije i trajanje. Video je jedna misao. On ne može biti „izložba“, on mora biti „delo na izložbi“, dakle mora imati partikularnost, prisustvo, misteriju, sadašnjost. Upravo zato je video art u 1980-im godinama imao blisku vezu sa muzičkim spotom – muzički spot jeste jedna vizuelna rečenica. Danas je pop muzika postavljena u istu ravan sa operskom, minimalističkom ili ‘dance’ muzikom. Zato u našim video radovima susrećete sve muzičke žanrove, čak i one sasvim neobične, kao okidač za montažne veze.

* Kako ste doživeli svoju prošlogodišnju izložbu „Fragmenti dualnosti“ u galeriji Podroom KCB, koja je ovih dana potcrtana i jednim fascinantnim umetničkim katalogom-monografijom?

– Izložba je dobila niz pozitivnih reakcija i okarakterisana je kao pokušaj da se sama ideja retrospektive sagleda i predstavi drugačije. Bilo je to i izuzetno iskustvo saradnje sa kustosom Vladimirom Bjeličićem, istoričarkama umetnosti Zoranom Đaković Minniti i Katarinom Konstandinović, u prostoru koji pruža velike mogućnosti za nove medijske forme i istraživanje načina prezentacije novih medija i eksperimenta. Nekoliko tema kojima smo se bavili, redefinisane su u vizuelna polja, prenoseći gledaocu atmosferu i ukazujući na pitanja što smo ih tretirali, a na koja danas postoje sasvim drugačiji odgovori nego pre deset ili petnaest godina. To je bilo izuzetno zanimljivo kao suočavanje sa sopstvenim radovima i novom publikom.

* Kako, posle svega, vidite svoje mesto na umetničkoj sceni ovde i šire – da li je vaša nezavisna pozicija nakon svih ovih godina bliža ‘mejnstrimu’ ili je još i više nepokorno delo ‘andergraund’ gradskih iskaza?

– Veoma teško pitanje. Mi svakako ne možemo određivati svoju poziciju koja zavisi od svega o čemu smo prethodno razgovarale. Pristalica sam realnog iskustva, idealističkih postupaka, oklevanja sa stvaranjem nekih definitivnih i ograničavajućih teorija o pozicijama u svakoj, pa i ovoj oblasti. Svaka poruka ima svoj kanal komunikacije i to je ono što zaslužuje uvažavanje. Dakle, nije preterano bitno gde se koncert održava, već kakav ćemo utisak poneti. Utisak koji menja našu percepciju stvarnosti, provocira i postavlja pitanja. Ono što aktivira gledaoca u nekom pravcu, pa makar to bio i set pitanja o onome što je uveren da zna, jeste stvar koja se pamti, ponekad i mnogo duže nego što smo očekivali.

Veza sa avangardnim pokretima

– San o multimedijalnom nikada se u potpunosti ne ostvaruje. Kada čitamo knjigu, radi se o složenoj percepciji. Isto tako je i sa gledanjem umetničkog dela, slušanjem muzike… Ali, kada se poduhvatimo pisanja ili crtanja, postaje kristalno jasno da jedan medij nije dovoljan, jer se nužno teži napred. Današnje vreme postavlja izazove ne toliko u smislu sadržaja, koliko u novim načinima oblikovanja poruke. Video daje tu meru objektivnosti, a istovremeno i nekontrolisanosti, koju drugi mediji ne mogu da pruže. Nije čudno što su i film i video ušli u umetničku praksu kroz avangardne pokrete: prvi kroz nadrealizam, a drugi kroz Fluxus i neoavangardu 1960-ih godina. Avangardisti su želeli „automatsko pisanje“ u književnosti – a šta je video nego demokratizovana alatka za automatsko pisanje? – ukazuje naša sagovornica.