Raste generacija koja ne pamti rat, ali vuče taj kofer užasa

Jedno vreme sam imao nadu da smo mi ta generacija koja će to pogurati. Nažalost, izgubio sam tu nadu. Mislim da to pripada nekom drugom. Ali neminovno je da će se desiti, jer nemamo drugog izbora. Hoće li se to zaustaviti zvaničnom retorikom, ne znam. Reči su nekad puno opasnije. I ne verujem da će ta naracija zveckanjem oružja doprineti daljoj saradnji dva naroda – Albanaca i Srba. U tom smislu, jedino što preostaje za bilo koju vrstu komunikacije zasad su, čini mi se, kultura i sport“, kaže za Danas Alban Ukaj. Ovaj albanski glumac rođen u Prištini, koji živi u Sarajevu, zvanično je otvorio festival „Mirdita, dobar dan“, koji je prošle nedelje protekao za mnoge verovatno očekivano – onako kako to obično biva kada se u jednoj rečenici pomenu Srbija i Kosovo ili Srbi i Albanci.

* Je l’ vas iznenadi kad se desi nešto kao ovo sada?

– Ne iznenađuje me. Imajući u vidu atmosferu koja prati čitav proces, to je za očekivati. Uvek se pitam, ako smo mi ti, unutra, koji su zatrovani, zašto onda ne puste te zatrovane da urade svoj posao. Ima neko istraživanje koje se radilo u Bostonu a koje govori da kod ljudi, i onih koji su obrazovani, čak ni faktografija ne može promeniti neku istinu koja je već prihvaćena. Mislim da to ima veze sa sistemom obrazovanja i na Kosovu i u Srbiji. Ima veze i sa medijima. Kada je prvi put prikazivan snimak Škorpiona u Srebrenici, istraživanja su pokazala da je jedan dobar deo stanovnika, oko 75 odsto, bio za izručenje ratnih zločinaca Haškom tribunalu. Sedam dana nakon toga sve se vratilo na staro. Sistematski, mislim da mediji, koji su kontrolisani od strane vlade i koji su nažalost i najgledaniji i najčitaniji, ne rade ništa po tom pitanju. Naprotiv. I onda to dugo traje i onda postaje neizlečivo.

* Kako smo došli do toga da mrzeti više nije sramota, kako ste rekli na otvaranju festivala?

– Zato što su se devedesetih stvari podelile na crno i belo. Retki su bili hrabri, a oni koji su bili pametni, otišli su. Želju ulaska u Evropsku uniju ostvarila je samo Hrvatska, ali time je uspela i da legitimiše fašizam. Mi idemo u tom pravcu jer to više nije postao nikakav bauk. Mediokritet je postao globalni trend. Pa kad vidimo šta se dešava u Mađarskoj, to daje krila malim državama i narodima koji su puni kompleksa, da i oni rade manje-više istu stvar, pa čak i gore. Za sve ono što su sakrili devedesetih, pa i nakon toga, kada su, kao, bili gotovi ovi naši ratovi. Pretvarali smo se da su naše vrednosti plemenitije. Sada je izašlo na površinu ono što je zapravo uvek negde čučalo.

* Ali ne ni samo 90-ih, nego i 40-ih…

– Da, to ide kao lanac. Od rehabilitacije nekih četničkih vođa ili ustaša. Polaganje venaca u Blajburgu… To sve zvuči kao neki loš SF film, ali se to nažalost dešava.

* Vi ste protiv mržnje bavite umetnošću. Mora li uvek umetnost da bude politička da bi imala uticaja?

– Treba da nas se tiče ovo što se dešava oko nas. Ako snimam film o Sarajevu, ja ne mogu snimati film na temu – prva kap kiše u Sarajevu. Ja nemam taj luksuz. Možda to može neko u Amsterdamu. Imamo mnogo problema o kojima bismo morali govoriti.

* Mora li umetnik i van umetnosti da bude angažovan? Vi ste Albanac koji živi u Sarajevu a radi i u Beogradu. Vas se odnosi u regionu tiču gotovo svakodnevno. Je l’ obaveza da govorite i izvan posla o tim stvarima?

– Nije obaveza, ali je za mene to usko povezano jedno s drugim. Kao javna ličnost, imam odgovornost da govorim o tome zato što za razliku od nekih drugih ljudi dobijam prostor. Imali smo generaciju naših profesora i naših roditelja koji su bili umorni od svih dešavanja devedesetih, pa su se povukli. A imamo i onu intelektualnu, akademsku elitu koja je napravila dovoljno štete devedesetih. Pa onda kada se sve završilo, imajući svest o tome koliku su štetu napravili, sad se kriju iza toga da su oni intelektualci u internom egzilu. Govore da to više nije njihov rat nego nečiji drugi. Sad su nama ostavili u amanet da govorimo o žrtvama koje su oni napravili. Ratni sukobi se mogu zaustaviti isto kao što se mogu i provocirati. Oni koji se ne trude da ih zaustave i spreče, treba i da nose odgovornost za stradanja.

* Hoćemo li doći do toga da se pitanjem pomirenja bave političari, a ne samo umetnici?

– Mislim da su naši političari u regionu shvatili da je retorika populizma jedino što funkcioniše. I onda svaki put kada osete da će izgubiti izbore izvade je iz rukava kao džokera. Vidite šta Srbi rade ili vidite šta Albanci rade… Uvek se probude ti vampiri iz devedesetih. Ne znam koliko su svesni posledica koje reči mogu imati i koliko misle da tako guraju dalje. Ako se nešto stalno stavlja ispod tepiha i ako se akumulira, moraće u jednom trenutku da eksplodira. Opet kažem da to ima veze sa obrazovanjem. Znate da u Bosni postaje dve škole pod jednim krovom gde jedni uči jednu istoriju a drugi drugu. To što se dešava u Sarajevu 2017. bilo je u Prištini od ’89-’90. godine. Zato govorim da je zastrašujuće koliko smo stagnirali.

* A koliko sve te stvari utiču na život običnih građana? Vi ste 12 godina čekali na državljanstvo BiH, vašoj porodici treba viza za Kosovo…

– Kao mlad čovek imate elana. Radi vam adrenalin, pa mislite da se borite za neku veliku stvar. Kako ulazite u neke godine i kad više nemate odgovornost samo prema sebi nego dobijete i dete, onda se umorite od svega toga. Pre tri-četiri godine kada mi je neko govorio da namerava da ode, bio sam spreman tri sata sedeti s njim i nalaziti argumente zašto je bolje ostati u Sarajevu nego otići negde. Sada se više ne trudim nikoga zaustavim, zato što ne vidim napredak. A naši političari stalno daju neke izjave da je za vreme njihovog mandata zaposleno 50.000 mladih ljudi. Tačno je. Taj broj je otišao da radi u Nemačkoj, Sloveniji… ako na to mislite da ste ih zaposlili. A ja ne vidim ta nova radna mesta koja ste otvorili. Krenuvši od pozorišta. LJudi gube nadu. Sad raste jedna generacija koja ne pamti rat, ali vuče taj kofer užasa jer je to svakodnevna tema, jer je to retorika svake političe stranke.

* Zašto ste napustili predstavu „Romeo i Julija“ u režiji Mikija Manojlovića, koja je rađena u koprodukciji Beograda i Prištine?

– Ja sam od predstave „Romeo i Julija“ odustao nakon završetka ugovora koji je značio tri izvođenja u Beogradu i tri izvođenja u Prištini. Nisam imao želju da nastavim s tim. Tog trenutka kada se predstava pretvorila u politički pamflet, više me nije zanimalo da budem deo toga. Sigurno da dobar deo odgovornosti snosim i sam, jer sam ušao u to verujući u plemenite razloge i organizatora i reditelja. Ali ta vrsta kamuflaže pod idejom „radimo zajedno radi pomirenja, što bi, kao, bilo nemoguće bez podrške vlade Aleksandra Vučića i Hašima Tačija…“ Ništa dobro ne mislim ni o jednoj ni o drugoj vladi. Da izgradimo sve ovo, da dođemo do ovog kontakta, mislim da smo moji prijatelji, koji stoje iza festivala „Mirdita, dobar dan“ i drugih projekata, i ja neki od zaslužnih. Ne mogu nikako da pristanem na to i neću da pristanem da neko kaže da je ovo istorijski trenutak, kako su tu predstavu predstavljali. To nije istina. Govorili su da je to prvi put, što isto nije istina, da bi bilo nemoguće bez podrške nekog premijera. Ja na to ne mogu da pristanem i neću da pristanem, zato što bih pljunuo sebi u lice za sve što sam radio svih ovih godina.

* Te stvari vam nisu bile poznate pre premijere?

– Mi smo na samom početku tog procesa imali obećanje da je predstava podržana od raznih ambasada, nevladinih fondacija… i rečeno je da imamo podršku dve vlade u smislu da nam neće smetati. Što je meni zvučalo pozitivno. Ali nisam znao šta se dešava iza kulisa političkih malverzacija. I nisam verovao da neko sa nekim projektom ima potrebu da se negde pozicionira. Ta potreba da se neko time hvali – vidite šta smo mi uradili, naterala me je da odstupim jer ne mogu biti deo jednog takvog projekta. I radi svojih kolega i prvenstveno radi sebe i svog rada, odlučio sam da se povučem.

* Je l’ to znači da su političari kao što koriste populizam za dobijanje glasova, shvatili i da neke druge stvari, kao što je podrška jednoj predstavi, mogu da budu način za skupljanje poena kod predstavnika Evropske unije?

– To je dnevnopolitička retorika. Malo toplo, malo hladno. Verovatno je to nešto što bi im značilo u briselskim pregovorima. Mi smo podržali tu predstavu, na šta će i druga strana reći da su je i oni podržali. Pa će verovatno opet doći do svađe ko je više podržao. Niko od njih ne bi znao odgovor na pitanje zašto je to uradio i šta žele s tim. Ako vam to treba za briselske pregovore ili dnevnopolitičke poene, onda ste na pogrešnom putu. Znamo svi da su oni na pogrešnom putu već dugo, ali uvek imate nadu da će se jednom umoriti od toga i reći „dosta je“. Koliko vidim, baš imaju snage i elana da budu budale.

Zatvorili smo se u svojim avlijama

* Kada ćete ponovo igrati u Beogradu?

– Stalno sam u kontaktu sa kolegama sa kojima sam radio i ranije. Nažalost, te koprodukcije između Bosne i Srbije, tačnije između Sarajeva i Beograda, su, čini mi se, u laganom padu. Svuda su nam desničarske stranke na pozicijama i zatvorili smo se u svojim avlijama, pa smo sami sebi dovoljni. Mislim da, inače, na Balkanu pozorište pati od neke krize koja se zove „hajde da unesemo što više veselih tema da se ovaj narod zabavi“, jer govore da oni i ovako već teško žive, pa što bi još i u pozorištu patili. A to govori neko zbog koga ovaj narod već godinama teško živi. Ako se ne izvučemo iz toga, to će napraviti takvu štetu da se dugo godina nećemo moći oporaviti – kaže Alban Ukaj, koji je u Beogradu igrao u predstavama „Hipermenezija“, „Supermarket“, „Izopačeni“.