Ratni susret u Zemunu

Ali, u Beogradu ima zaustavljanja i ima pontonski most nad rekom i tu već prolazi nemačka vojska, ali ugledam vojni automobil sa mađarskom zastavom i viknem mu na mađarskom: Povezi me! I on nas prima u kola, mene i svekra, preko mosta. I evo, nas dvoje smo već u Hrvatskoj, mrak je i hodamo dok ne stignemo do moje kuće, visoke zgrade, ima četiri sprata i vidim moje roletne podignute i nemačke vojne uniforme se suše napolju na konopcu; penjem se uz stepenice po mraku i stižem do vrata, a na njima stoji crvena tabla sa pticom i piše: ‘Rekvirirano od strane nemačke vojske.’

Malo otvaram vrata i gvirim unutra, osvetljeno je, vojnici i kurve, moje lepe kristalne čaše se tamo lome; zatvaram tiho vrata, silazim niz stepenice i kažem svekru: malo ćemo sačekati i ja ću ući. On mi odgovara: ‘Ti si luda, snajka, ne dam ti da se vraćaš tamo jer sam obećao tvom mužu da ću te čuvati.’ Kažem mu: Treba mi moja odeća da bih spasla Miloša, a imam i plan. ‘Ali, gde ćeš ga tražiti? Možda ga uopšte više ni nema?’

Odgovaram mu: živ je i ja ću ga naći. Tako nas dvoje pravimo velike planove i uopšte ne razmišljamo o tome da smo usred Hrvatske i da smo smo moj svekar i ja obučeni kao srpski seljaci i, kad se toga setimo, vrlo smo nesrećni. Odmah sam pomislila: ništa nisam u stanju da uradim kako treba, možda je to dokaz da ne volim dovoljno Miloša? Odjednom, pored moje noge, na oko dva metra, ugledam na trotoaru leži čovek i kaže mi: ‘Miko, odakle si mi to sad došla?’ A ja njega pitam: ‘Miloše, kako si znao da dođeš baš ovde, od svih mesta na svetu?’ Miloš mi kaže: ‘Znao sam da ćeš ovamo po odeću da bi mogla da ideš da me nađeš.’ ‘Miloše, izgledaš mnogo bolestan, da li si zaista živ?’ Odgovara mi: ‘Živ sam, ali teško ranjen, skoro dve nedelje sam puzao dovde’.“

„Nije istina“, prošapta Nina.

„Šta nije istina?“ Vera se nakostrešila.

„Zaista je tako bilo?“

„Tako je bilo.“

„Života mi, vi ste priča…“ mrmlja sebi u bradu. Teško mi je da dešifrujem šta kaže.

„Da“, kaže Vera čudno obradovana. „Mi smo priča.“

„Nastavi, baba“, tražim.

„Miloš je ispričao da se njegova divizija raspala, a hrvatski fašisti su odveli Srbe u zatvor u Bjelovaru, zatvorili ih u gimnaziju i Miloš je skočio kroz prozor i pao na stomak, pravo na ranu od operacije i ona se opet otvorila, ali je nastavio da hoda i pada onako u srpskoj uniformi; ali, evo ugledao je na putu prodavnicu odeće ‘Grinhud’, Jevrejin! Zakucao je na vrata i rekao: ‘Gospodine Grinhud, otvorite mi.’ Jevrejin se prepao, ali je otvorio. Miloš mu je rekao: ‘Moja žena je Jevrejka, Vera Bauer.’ ‘Bauer? Poznavao sam Klaru Bauer iz firme Bauer, sigurno joj je to ćerka! Hajde, brzo uđi.’ I dao mu je hranu, spalio vojnu uniformu i obukao ga u hrvatsko odelo. Miloš je tamo u magacinu prespavao nekoliko noći i onda mu rekao: ‘Sad treba da pođem, da nađem ženu.'“

Prevod sa hebrejskog: Dušica Stojanović Čvorić

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. NJegov novi roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“ upravo je objavljen u izdanju Arhipelaga.

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs