Ratom, a ne politikom

Započeti rukopis Milanković je bacio u fijoku, „uvideh da delo kakvo sam zamišljao nije bilo za našu primitivnu sredinu”. On je došao u Srbiju pun rodoljubivog oduševljenja, spreman na svaki napor za njen napredak. Čim mu se ukazala prilika, njegov sin je napustio Srbiju da se više nikada u nju ne vrati. A, i mrtvi Milanković je otišao iz Beograda, sahranjen je u Dalju, Republika Hrvatska.

Ni Mihiz, a ni „patriotski” istoričari nisu uvažili, niti su razmišljali o političkim refleksijama velikana srpske književnosti Sime Matavulja. On i lider radikala Nikola Pašić nisu se podnosili, mada je književnik, iako nestranačka ličnost, imao mnogo prijatelja među radikalima i simpatija za njihovu stranku. Pašić, kao predsednik vlade, usprotivio se da se proslavljenom i popularnom piscu poveri služba u Ministarstvu inostranih poslova. Matavulj je bio poliglota, proputovao je svet, upozoravao vladu i „profesionalne patriote” da paze kako vode spoljnu politiku, jer „devijacija u njoj nigde, pa ni u Srbiji, ne može biti bez posledica na unutrašnju politiku”. U tekstu „Srpski razgovori pred italijanskim svedocima” Matavulj razobličava, po njemu, mračnu i licemernu ličnost i politiku Nikole Pašića.

Sa Josipom Brozom Dobrica Ćosić učestvuje u pisanju programa SKJ i u pripremama partijskog kongresa

Pašić je, po njegovom mišljenju, tvorac manihejske i neprijateljske podele u društvu na „izdajnike” i „patriote”. Za sebe je rezervisao „monopol patriotizma”, a svi drugi su ili „izdajnici” ili „režimlije”, u svakom slučaju „neprijatelji naroda”. Montirao je afere po novinama, sebi „gradio veliki kapital” tako što je sramotio najuglednije ljude i „najsvetlija imena u srpskoj nauci”. Sina čuvenog i oprobanog srpskog državnika Ilije Garašanina ľ Milutina, napadao je da se sa naprednjacima prodao Austriji i da želi austrijsku okupaciju! Pašić je izdao socijalističku stranku kojoj je pripadao od mladosti i postao „gunjac i opanak” i moglo bi se za njega reći da je „izdajnik”, pošto se on zapravo nudio ruskom caru. Celom svojom apsurdnom politikom, zajedno sa srpskim novinarima, on „u dalekom svetu navodi prijatelje i neprijatelje Srbije, da nju gledaju u ružnoj boji”. Matavulj smatra Pašića „šarlatanom”, jer napada Zapad, a sa Zapada je preneo socijalističke tirade „u naš patrijahalni seljački i malovaroški svet”. Vođa radikala nije napisao nijedan članak, nijednu raspravicu vrednu pažnje. U 21. veku on će imati veliki spomenik na centralnom beogradskom trgu, a ime velikog srpskog književnika nosiće zabačena uličica od nekoliko kuća, daleko od centra, na Lekinom brdu.

Udbovci iz Dušanovog carstva

Stvorena je legenda o Pašićevoj mudrosti u „nepreglednoj razdražljivoj i nesložnoj radikalskoj masi”, a on je pustio dugačku bradu, večno ćutao, namestio izraz lica „kao da će svaki čas nešto važno reći ili učiniti, nešto neobično važnoů I kao neki novi Mojsije odvešće narod svoj u zemlju obećanu, gde niti se plaća porez, niti sudi kaputlija”. Po Matavulju, Pašić je „afektirao svojim prostim navikama, svojim malim potrebama” i sa velikom dozom nadutosti i cinizma širio među mlađim članovima stranke „mrzost protiv najodličnijih ličnosti u Srpstvu” i sa srpskim žurnalistima u njima pokretao „srpske, čisto srpske patriotske žice”. Matavulj je upoznao Pašića još 1875. kada su se zajedno sa srpskim dobrovoljcima brodom prevozili od Trsta u pomoć ustanicima u Hercegovini: „Upade mi u oči jedan u izlinjalim crnim haljinama, sa dugačkom apostolskom bradom. Rekoše mi da je inače najznatniji među njima, da je inženjer”. Pašić se odnosio prema drugima uvredljivo i ironično, kao učitelj prema đacima, „deklamovao je protiv buržoazije i kapitalista. A kada je kasnije postao predsednik vlade”, priča dalje Matavulj, „dođe taj Mojsije u Trst, da se ženi. Nepomirljivi socijalista sa lađe, u izlinjalim crnim haljinama došao je kao ekselencija u fraku, sa perla rukavicama, pod čitavim bremenom ordena, da iz najodličnije buržoaske porodice uzme krasnu devojku i stotinu hiljada forinti miraza. Porodica je bila oduševljena što udaje ćerku za prvog među prvima u daleku, ali našu zemlju”.

Dakle, takvog srpskog spasitelja su, prema Mihizu, čekali vekovi a stvorio božji naum. I Mihiz i Ćosić u sadašnjost vraćaju prošlost koju podrazumevaju, a o njoj oskudno znaju. NJima jesu dosolili izvesni „patriotski” istoričari pristrasnim interpretacijama, ali greh zloupotrebe istorije ipak ide na njihovu dušu, jer su jednu stranački i dinastički zagriženu propagandu legitimizovali svojim autoritetima i duhovnošću. Udahnuli su verodostojnost opseni koja se poput senke vukla preko širokih slojeva stanovništva. NJihovo socijalno poreklo, „šefovi” i „drugovi” sa kojima su se družili, a među njima su bili srbijanski revolucionari i Džemsbondovi iz Udbe, kako Mihiz naglašava „mladi udbovci iz jugozapadne Srbije”, tačnije Raške, stare srpske države i sa teritorije nekadašnjeg Dušanovog carstva, opredeljivali su ih da se u rešavanju društvenoekonomskih protivrečnosti zalažu za „ustanak”, revoluciju. Sve ostale veštine su bile „izdaja”.

Taj mihizovski koktel osvajačkog grimiznog srednjovekovlja pod štitovima garde kopljanika sa apisovski revolucionarnim barutno-kasapskim oficirskim socijalizmom i republikanizmom, a u ime napaćenog i izdanog gunjca i opanka kome moćnici sveta ne daju slobodu i sve to personalizovano buntovnim Karađorđem snažno je delovalo na misaoni i emocionalni aparat dvojice prijatelja sa različitim poreklom – Mihiza, iz stroge svešteničke porodice, a Ćosića iz sirotinjsko seljačke opisane u Korenima. Bili su spremni da se prime Svetog poslanja. Zar nisu umetnici proroci, a umetnička dela poslednja odbrana i bastion naroda? Suština nacije je u njenom sećanju, a sećanje će joj vratiti njih dvojica. Mihiz je govorio arhaično iz nauma i milosti Nevidljive sile sa čije harfe odjeci struje kroz karađorđevićevsku krunu punu dragog kamenja i bisera, kako je crta član Krunskog saveta heraldista Dragomir Acović. Ćosićeva jerihonska truba javlja se iz ponora politike deobnog obračuna, te ima zvučati melodramatično, preozbiljno i tragično.

Da bi se nacija duhovno preporodila i spasla propasti, Mihiz i Ćosić zahtevaju da se još jednom na kraju 20. veka pobede i likvidiraju Obrenovići i „obrenovićizam” u srpskoj politici. Pošto je ta politika nesumnjivo kapitulantska, mora se poput vampira još jednom probosti kocem otkrivanja istine i rubikonske odluke. Mihiz i Ćosić se vraćaju iz vremena koje je na početku 20. veka bilo daleka budućnost i pridružuju se pučistima i likvidatorima Obrenovića 1903. godine. Od komuniste koji se borio za Jugoslaviju i socijalističku civilizaciju, i bio sumnjiv „nacionalnoj” inteligenciji i liderima pred promenama koje su nastupale, Ćosić se distancirao i pretvorio se u lidera i oca nacije pisanjem trilogija Vreme zla i Vreme vlasti. Upravo, Vreme zla je bila njegova mea culpa. Kroz proces svog otkrovenja on nudi rekonceptualizovani srpski identitet. Ključne 1989. godine, u vreme „buđenja naroda”, kada se Mihiz pridružuje Vuku Draškoviću, a Šešelj traži nacionalno buđenje i uspostavljanje Velike Srbije, Ćosić u intervjuu sa Slavoljubom Đukićem presuđuje i sugeriše šta se mora raditi:
„Kao što znate u srpskoj istoriji postoje dva fundamentalna, rekao bih antipodna tipa, koja su simbolički predstavljena knezom Milošem i Karađorđem. Knez Đorđe je bio predstavnik buntovne, epske, oslobodilačke, revolucionarne tradicije. Knez Miloš predstavlja politiku kao veštinu, koja počinje sa despotom Stefanom i završava, nadam se, sa Petrom Stambolićem i Dragoslavom Markovićem, pored mnogih drugih srpskih komunističkih korifeja”
Opet upotreba i zloupotreba mašte. Maštom protiv istorije i stvarnosti.

Zabavno pretvaranje Karađorđa u „kneza Đorđa” jeste pokušaj da se poništi tursko „kara” u njegovom imenu, ukazuje na njegovu vazalnost, da se posrbi i izjednači u tituli sa Milošem, istovremeno smanjujući jedinstvenost i veličinu Miloševog ranga. Karađorđe se monarhizuje, Ćosić ga naknadno postavlja na tron posle 170 godina, i eto dinastije, mada je Karađorđe bio vožd i niko ga ne zove knezom. To „vožd” je snažni zvučan talas koji vrlo prija ušima nacionalne samosvesti, a Crnog Đorđa na tom zvučnom vihoru izbacuje u visine panteona heroja. Ćosić je baratao oskudnim kafanskim označavanjem i podrazumevanjem ove dve ličnosti, on ih nije poznavao. Poznato još nije spoznato. Ušli smo u 21. vek, a da ni istoričari, ni književnici, nisu objektivno i svestrano proučili knez Miloša. Dugo se prepisuje trotomna studija Mihaila Gavrilovića, ali samo izvesni delovi ľ zaobilaze se opisi genijalnosti Miloševe političke veštine. Knez Miloš je u oskudnoj stranačkoj i dinastičkoj propagandi, i u TV-serijama, pretvoren u hrpu anegdota o bahatosti. Samo u dve Ćosićeve reči „knez Đorđe” ? postoji nekoliko očiglednih falsifikata. Novinar koji je pravio „intervju” nije reagovao, složio se sa sabesednikom.

Zašto bi Karađorđe i knez Miloš bila dva „antipodna tipa”? Zašto ili-ili? Istorijske situacije njihovog delovanja su različite i svaka od njih je tražila drugačiju aktivnost. Sloboda se ne osvaja samo barutom i pogibijom. Zahtev za permanentnu revoluciju ispostavljaju komesari koji svoju slobodu i svoj privilegovani položaj hoće da učine permanentnim. Po cenu propasti celog naroda. A, Gandi je dobio potkontinent bez ispaljenog metka.

Pisac nastavlja asimetričnu interpretaciju ubistava Karađorđa i Aleksandra Obrenovića, koju je nametnula propaganda pučističke ekipe i Karađorđevića sve do Drugog svetskog rata. Dobrica Ćosić i Mihiz preuzimaju, osnažuju i instrumentalizuju u potpuno drugačijoj situaciji. Aleksandar Ranković 1953, tada na čelu Udbe, rehabilituje Apisa. Po karađorđevićevskoj, srbijansko-crnogorskoj, propagandi, ubistvo iz 1903. jeste revolucija, opravdava se državnim razlogom, a ubistvo Karađorđa je „ubio kum kuma”, izdaja, izbacuje se državni razlog. I za ubistvo knez Mihaila, Aleksandra i Drage nudi se podrazumevajuća i laička teza da je to bila pravedna osveta za ubistvo Karađorđa. Želja za izazivanjem diferencijacije na „ustanika” i „političara” seže još i dalje u istoriju ne bi li se prokleli savremenici, među njima su i ljudi koji su štitili Ćosića i sa kojima je on sarađivao. Naravno da nema nikakve veze između despota Stefana, kneza Miloša, Dragoslava Markovića i Petra Stambolića. Ne postoji taj istorijski kontinuitet, nije prebivao u stvarnosti, niti ga može dokazati nauka. Poturaju se različite istorijske situacije da bi se proklela „politika kao veština” (kojom su se inače Ćosić i Mihiz bavili celog života), ali 1989. godine „politika kao veština” jeste za njih zapravo izdaja. Politikom je, smatrali su, Srbija već bila izdana. Ako nećemo „izdaju”, ostaju samo pobuna i rat. „Realna politika” je za mlakonje i „birokrate”, a ponosne „patriote” uzimaju za partnera ľ nasilje i smrt. Ćosić je podržao Miloševića. Mihiz se opredelio za one koji su pripremali paravojsku. Zakasnio je sa zalaganjem za zaustavljanje rata. Kockar je već bacio kocku, hazard je bio u toku.

BOGOVI SU PALI NA TEME

Da li se još neko seća Edvarda Kardelja, Vladimira Bakarića ili Josipa Vrhoveca? Potpuno mirno su napustili ovaj svet. Mnogo više se zna o Dobrici Ćosiću, Slobodanu Miloševiću, Mihizu ľ ljudima koji su inicirali neodgovarajuće odluke i pogrešna sredstva („skok iz tiganja u vatru”) kao odgovor na dinamiku političkog sistema čiji su kreatori bili u LJubljani i Zagrebu.
Posle Brionskog plenuma i zahuktavanja kardeljevske reorganizacije SFR Jugoslavije i svest, mišljenje građana, političara, novinara, istoričara i sociologa bili su fragmentizovani, republičko-pokrajinski segmentirani, konfederalizovani. Famozni nacionalni i republički ključ nije samo uređivao političke, ekonomske i društvene odnose, već je i otključavao i zaključavao mozgove svih građana Jugoslavije. Razbijeno je ono što je misli najprirodnije ľ da povezuje i zaključuje u totalitetu. Brzo je uspostavljena politička nekorektnost za svakog onoga koji bi se usudio da se „meša”, da povezuje, makar i razmišljanjem, situaciju i probleme druge federalne jedinice. U svemu su se morale uspostaviti granice i razgraditi ono što je bilo prirodno povezano. Navešću prilično bizaran slučaj. Kao mlad novinar u saveznom glasilu Borbi, početkom osamdesetih, dobio sam ukor od urednika političke rubrike jer sam u reportaži o Pančevu za 13 kilometara puta, koji ga povezuje sa glavnim gradom napisao da je „najduža ulica u Beogradu”. „Naljutiće se ovi u Vojvodini što im prisvajamo grad”, prokomentarisao je. Već tada se Beograd nije više politički tretirao kao glavni grad Jugoslavije, već „Srbije van teritorija pokrajine”, a Pančevo, tako blizu, imalo je biti daleko, daleko, čak u drugoj „državi”.

Beograd i Srbija su u drugoj polovini šezdesetih, sedamdesetih i naročito početkom osamdesetih napadani iz zapadnog dela Jugoslavije (Josip Vrhovec najžešće) kao generatori centralizma, unitarizma, velikosrpskog hegemonizma. Bilo kakav osvrt iz Beograda (mada je bio glavni grad države) na prilike u drugim krajevima zemlje bio je tumačen kao sumnjiva teritorijalna i politička pretenzija. Sve srpske političke garniture od Brionskog plenuma pa nadalje, bile su blokirane ovim optužbama. Trudile su se da što više gledaju svoja, srbijanska, posla. Srpski funkcioneri bili su nemi pred onim što se događalo u Jugoslaviji. Izgledalo je kao da su bili lobotomirani. U zajedničkoj državi, međutim, bilo je nemoguće i neprirodno ne baviti se jedni drugima. Ako su u Hrvatskoj govorili o Srbiji zbog Srba u Hrvatskoj, onda ni Srbija nije mogla ćutati o Hrvatskoj. Vruć krompir koji su izbegavali funkcioneri, prihvatili su Mihiz i Ćosić. Kolaps institucija savezne države odigravao se na teritoriji Srbije, što ju je ruiniralo, a ništa nisu smeli da preduzmu, jer bi automatski postajali ľ srpski nacionalisti. Koliko se nije dozvoljavalo mišljenje iz Beograda, toliko je on bivao slobodno lovište za napade i sumnjičenja iz LJubljane i Zagreba. Ako je glavni grad, zašto se ne bi bavili njim, poručivali su!? Konstantnim kampanjama protiv Beograda i Srbije izbijali su argumente i sužavali politički prostor liberalnim i antinacionalističkim snagama. Pomogli su da u Srbiji prevladaju snage koje će im ići naruku u slabljenju savezne države.
U razmatranjima o kraju Jugoslavije velika pažnja se posvećuje Memorandumu SANU, a marginalizuje rušilačko dejstvo Bijele knjige (Stipe Šuvar, Stipe Orešković, Goran Babić) i Kritičke analize funkcioniranja političkog sistema Josipa Vrhoveca iz 1984. i 1985. godine. Bijela knjiga je na index prohibitorum stavila intelektualce i knjige uglavnom iz Beograda, pomešala liberale i nacionaliste, mada je, kako primećuje jedan hrvatski novinar, pluralistički i kosmopolitski Beograd tada bio „liberalniji i borbeniji od mumificiranog i zaleđenog Zagreba”. Kritička analiza se još pravovernije zaklela u Kardelja i Bakarića, osnažila je dezintegracione tendencije i legitimizovala raspad kao ostvarivanje „demokratije” i borbu protiv „centralizma”.
Voren Cimerman, ambasador SAD u Beogradu, je, međutim, upozorio Vašington da „ne izjednačavaju decentralizaciju s demokratijom ili centralizam sa autoritarizmom. Znaci jednakosti između tih pojava možda mogu objasniti Sovjetski Savez, koji je bio beskrupulozna diktatura iz centra. Ali, oni ne mogu opisati Jugoslaviju”. Jedna od malobrojnih objektivnijih knjiga o raspadu Jugoslavije jeste Jugoslavija – država koja je odumrla Dejana Jovića. Endrju Vahtel i Kristofer Benet prihvataju njene zaključke, naročito objašnjenje zašto su decentralisti na kraju dobili podršku Zapada i izašli kao pobednici. Decentralisti su eksploatisali Kardeljevu temeljnu tezu da se Jugoslavija mora razlikovati od SSSR-a, s jedne i međuratne „buržoaske” Jugoslavije, s druge strane.

Nastavak u broju od ponedeljka

Svedoci epohe

Beogradski Službeni glasnik upravo je, u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova „uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca“.
Gojko Tešić ističe da je knjiga „mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri“.