Ratom, a ne politikom

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Rukovodstvo SAPV je bilo ,,avangardnije““““ u svojoj kritici kako pozicija SKS tako i kritičke inteligencije. Čist aparthejd, bez obzira na nacije, između onih kojima je Kardeljijana omogućila da postanu još bogatiji u odnosu na one koji su postajali još siromašniji. Naravno sprovođen sa revolucionarnih i komunističkih pozicija. Cenim da primeri Hamdije Pozderca i nekih makedonskih funkcionera, Vasilija Đuranovića, ukazuju na svest o tom odnosu i u drugim ex-yu republikama. To je mogla biti interesantna platforma ali je desno krilo kritičke inteligencije bilo jače, ipak su ga vodili stari, iskusni agitpropovci.

2. Zanimljiv feljton jer osvetljava važne periode, događaje i ljude u njima u Srbiji i Jugoslaviji s druge i ne često osvetljavane strane što, inače, potvrđuje moje lično mišljenje o politici – da ruši da bi stvarala i stvara da bi rušila, s tim da u odnosu stvaralaštva i rušenja Srbija, a na žalost, ima ubedljivo najgori saldo u Evropi. Jer samo dva svetska rata s oko stotinu miliona poginulih nisu zaobišla nikoga.
   Na pitanje šta ljude u Srbiji nagone da rade protiv sebe ukazivali su mnogi, Arčibald Rajs, na primer, ali i mnogi drugi, autor je sam naveo neke.
   Ne verujem da je to istorijska matrica koju je izrekao Sveti Sava i koja važi do današnjih dana – istok na zapadu i zapad na istoku jer je u pitanju duhovna i kulturološka matrica, nikada i ekonomska.
   Ne znam da li se od tada do danas, a dobro poznajem ekonomsku istoriju više trgovalo i ekonomski sarađivalo s drugima, no sa zapadnim zemljama, ne uzimajući u obzir period otomanake okupacije, pa čak i tada. Svaka srpska vlast uključujući i aktuelnu je, ima hiljadu godina, ekonomski okrenuta zapadu.
   ožda je gospodin Đorgović u pravu kada akcenat stavlja na ljude, mada ne bih bio izričit i rekao, e ovi ili oni. Odavno sam čitao šta je Jovan Cvijić pisao i govorio o prirodi naših ljudi, a nimalo nije afirmativno.
   išljenja sam da u svakoj zemlji ima i ovakvih i onakvih, međutim Srbija je nakon 1804. godine neumerena u svojim apetitima i bez kompasa što to je najbolje opisao Miloš Crnjanski u svojim romanima. Ove karakteristike su rađale i rađaju upravo takve ljude.
   Uzgred, nasmejao sam se kada sam pročitao doskočicu o ukoru u listu Borba. Tih četrnaest kolometara puta i jesu najduža beogradska ulica, ako ni zbog čega drugog ono zbog činjenice da se zemlja do ulaska u samo Pančevo katastarski vodi na Opštinu Palilula što, priznaćete i nije baš u redu jer su, na primer, bunari s kojih se grad oduvek snabdevao pijaćom vodom administrativno na teritoriji druge opštine. I sad treba ulagati u njih ?