Razglednice

Bilo je to ono vreme i kada se u poštu svraćalo ne samo zbog slanja razglednice već i da bi se, iz kabine, obavio nužni telefonski poziv – majci, ocu, ženi, mužu, deci, i javilo im se da je „sve u redu“ i da nas vreme dobro služi.

Telefoni su bili na novčiće, ruke su bile bez mobilnih telefona, oči su bile bez društvenih mreža.

Razglednice su obično stizale sa zakašnjenjem, ponekad bi osvanjivale u sandučićima već dugo nakon što biste se vratili sa puta i već ispričali svojima kako je bilo i šta ste sve videli i doživeli.

Međutim, kad god bi stizale, stizale su u pravi čas: nosile su na svojoj poleđini nezamenljivi trag vašeg raspoloženja, vašeg trenutka, stanja vaše duše, i to je mogao pročitati i razabrati samo onaj ko vas dobro poznaje.

Bile su dragocene i vama samima, jer ste dugo nakon putovanja, gledajući nekoliko sićušnih fotografija na njima, mogli da putujete iznova mislima kroz mesta koja ste osetili.

A i kada niste mogli zaista da putujete, bile su spasonosno sredstvo za teleportovanje u neku paralelnu stvarnost.

Sećam se kako sam, kao devojka, jednog leta tokom kojeg nisam putovala nigde na more, pločice iznad svoje kade koju sam prethodno napunila vodom i sapunicom, oblepila razglednicama sa raznih letovanja.

I bilo mi je lepo.

Bio je lep taj trenutni život na razglednici.

Nisu nestale razglednice.

I dalje postoje, u svakom gradu, i dalje ima ljudi koji ih šalju, mada ređe.

U svakoj pošti u primorskom gradiću tokom leta, ili planinskom tokom zime, više je turista u redu koji traže povoljan mobilni ili internet paket koji će koristiti tokom odmora nego onih koji ih šalju.

Jer sada, kada otputuju negde, istog trenutka imaju potrebu da dokumentuju trenutak svoje sreće i svog uživanja u prelepom krajoliku i da ga podele na društvenim mrežama, tako da što više ljudi što pre vidi da su srećni i lepi.

A biti srećan i lep i ubediti druge u to – to je danas najvažnije.

Trenutak intime i uživanja deli se na stotine i hiljade očiju koje izražavaju svoje dopadanje, a istovremeno i, paradoksalno, ignorišu ga, jer u svakom rasutom obilju koje ti se podatno nameće pogledu, najviše ima samog pogleda koji vidi sopstvene oči.

Prva razglednica na svetu, kako tvrde kartofili, štampana je 1871. godine u redakciji čuvenog satiričnog časopisa Zmaj u Beču: nju je geodetski oficir, Petar Manojlović, poslao u Sombor svom stricu, advokatu Dimitriju Manojloviću.

Poslednja razglednica biće ona koju ćemo poslati sami sebi, ne otputovavši nigde, iz prostora vlastite sobe, i na kojoj ćemo napisati ono što je i bio smisao čitavog tog dugog, jedinstvenog, neponovljivog putovanja koje se zvalo život.

Na njenoj poleđini biće svi razlozi za sreću, vidljivu samo onim očima koje nas vole.

Autorka je pesnikinja i esejistkinja. Napisala je 101 priču o stvarima koje su nestale iz našeg života. Tu knjigu pod naslovom „Knjiga nestajanja“ objavio je Arhipelag.