Razgovor i projekcije na temu Edrien Pajper – dekolonizacija i borba protiv patrijarhata, sutra u SKC-u

Projekcije dokumentacije radova sa razgovorom na temu “Edrien Pajper – dekolonizacija i borba protiv patrijarhata”, u okviru ciklusa Umetnost i dekolonizacija, biće održana sutra, 13. septembra u 19 časova u Studentskom kulturnom centru SKC Beograd.

Kroz radove vodi Stevan Vuković

Na više izložbi Edrien Pajper pojavljivale su se i vizit karte sa sadržinom koja je bila usmerena ka subjektivaciji rasitičkog i seksističkg pogleda posmatrača koji bi autorki prišao na nekom javnom mestu. Jedna od kartica insistira na pravu da ženska osoba sedi u nekom kafiću ili klubu SAMA, bez toga da to bude na prvu loptu protumačeno kao mamac za potencijalne predloge za druženje i to sve što se često pod tim pojmom eufemistički podrazumeva. Druga suočava nekog potencijalnog posmatrača sa sopstvenim rasnim predrasudama, i insistira na pravu da se sopstveni identitet definiše u razlici spram neposredno evidentnih karakteristika rase, dok treća postavlja tu zonu distance spram svih naizgled spontanih i dobroćudno usmerenih telesnih gestikulacija koje mogu da na drastičan i brutalan način ugroze lični prostor nekog poput autorke same.

Edrien Pajper stalno iznova, svakim svojim radom, ispisuje svoju autobiografiju, konstruišući i rekonstruišući svoju personu kao izuzetak od pravila, sa posebnom osetljivošću za seksizam, mizoginiju i rasizam prisutne u svakodnevnom životu. Ona na veoma reflektovan način uživa u svojoj marginalnosti, i u odnosu na prvu generaciju konceptualnih umetnika, u koju je mnogi svrstavaju, budući da je učestvovala na dve ključne izložbe za prepoznavanje te generacije – „Informacije“u MOMA muzeju u Njujorku 1970, i „Konceptualna umetnost i konceptualni aspekti“ (kustos: Kinaston Mekšajn) u Kulturnom centru u Njujorku (kustos: Džozef Košut), i u odnosu na akademsku filozofiju, koju je doktorirala na Harvardu 1981, pod mentorstvom Džona Rolsa, i predavala na Velesli koledžu više decenija. Bitno je tu napomenuti da je ona sa obe te izložbe povukla radove, izlažući izjave o tome zašto su radovi povučeni, dok je svega dve godine pre penzije  otpuštena sa Velesli koledža, te je, kako sama tvrdi „emigrirala u Berlin“ i napisala i objavila izveštaj od 30 strana o rasizmu na tom koledžu. Što se tiče feminističkih krugova koje je podržavala u aktivističkom smislu, ona je veoma jasno kritikovala sve neargumentovane generalizacije koje su se u tekstovima feministkinja često pojavljivale, kao i svako oslanjanje na opšta mesta, bez refleksije na to kako upravo reprodukcija opštih mesta u stvari na neposredan način reprodukuje sistem mišljenja iz koga su potekla. Na sličan način je osuđivala svaku vrstu esencijalizma baziranog na boje kože ili drugim obeležjima rase, oslanjanjući se na teorije koje su propagirali autori poput Flojda Džejmsa Dejvisa su u stvari sve individualne jedinke proizvod mešanja rasa u nekom procentu, i da prosečan belac ima oko 12 posto gena nekih drugih rasa. U okviru serije radova koji su i sada u toku, akoje je objedinila nazivom „Upropašćeni projekti, izneverene nade“, ona je nedavno sebe penzionisala kao obojenu osobu, odredivši se kao 6.25 sivom, na osnovu istraživanja porodičnih istorija i rasnih pripadnosti koje su se u prethodnim generacijama u njenoj porodici deklarisale.

“Postoji to pitanje moje rasne pripadnosti, i konflikta između načina na koji je ja opažam, i načina na koji je vide drugi. Ja svoju rasnu pripadnost uopšte ne opažam, ni bilo koji specifičan način… Moja marginalnost je osnovni resurs za mene i u umetnosti i u filozofiji.” – Adrian Piper, “The Joy of Marginality”, Out of Order, Out of Sight, Volume I: Selected Writings in Meta-Art 1968–1992 (Cambridge, MA: The MIT Press, 1996), 233.

Izjava Edrien Pajper o penzionisanju svog crnačnog identiteta, radom u kome su ponovo, kao i u crtežu iz 1981, naglašenje vizuelne karakteristike njenog lika koji upućuju na njenu ne-belu rasnu pripadnost, da bi se jošjednom na komičan način suprotstavila esencijalizaciji svake vrste indentitarne pripadnosti.

U periodu od 1972. do 1976, umetnica Edrien Pajper pojavljivala se kao dreg kralj na događajima koje je inače pratila to jest na otvaranjima izložbi, na koncertima i filmskim projekcijama, na žurkama i drugim neformalnim događajima. Nosila je afro periku, brkove i tamne naočare,i pušila Tiparilo cigare na način koji je omogućavao da je uglavnom vide kao mladog agresivnog afroamerikanca iz predgrađa. Za nju, umetnicu i filozofkinju to je bio prelaz sa konceptualne umetnosti analitičkog tipa na radove koji na peformativan način preispituju načine izvođenja obeležja rase, roda i klase: Ta nikada najavljivana pojavljivanja u dreg obličju bila su segmenti performansa dugog trajanja, koji je kao dodatak imao i seriju oglasa u Vilidž Vojsu, gde je objavljivala crteže – autoportrete sebe kao mitskog transpolong bića, u kombinaciji sa segmentima iz svojih dnevnika, pretvorenim u parole i truizme, dodate autoportreima u stripovskim oblačićima.

Sukobi sa Bušovom administracijom i beg u Berlin

Ples na berlinskom Aleksanderplacu je po Edrein Pajper, koja ga je izvela za kameru 26.marta 2007, „primer slavljenja rada, posvećen Istočnom Berlinu kao glavnom gradu nekadašnje države koja je bila posvećena radnicima“. Rad je nastao nakon njene velike izložbe u Kunstverke galeriji u Berlinu, u vidu poruke o integraciji u nemačku kulturnu sredinu, nakon što je dve godine ranije i tajnosti tamo emigrirala, nakon što je izgubila posao predavača na Velesli koledžu, i ujedno otkrila da je na spisku „sumnjivih putnika“ koji je sačinio Odsek za sigurnost u transportu američke vlade, nakon objavljivanja njenih kritičkih stavova o ratu u Iraku… Kasnije će ti njeni sukobi sa Bušovom administracijom, kao i sa rasističkim tendencijama na fakulutetu na kome je predavala, biti opisani u njenoj autobiografskoj knjizi, objavljenoj pod nazivom „Beg u Berlin“… Po formi, nadovezuje se na njene „Lekcije fanka“, koje je organizovala od 1982. do 1984, pod sloganom da i belci mogu da nauče da plešu, i koji se kasnije u vidu video dokumenta prikazivao na većini njenih retrospektiva, a ovaj konkretan klip je postavljen za rertospektivu na sajtu njujorškog MOMA muzeja .